Жарко Видовић — Империја и нација
Баук кружи Европом” (американизованом Европом!), али не баук комунизма, него баук нације.
„Све силе те (американизоване) Европе сјединиле су се у свету хајку против тога баука”, јер ни сам комунизам није био толики противник нације као што је то мондијализам, данас идеологија коју често називамо идеологијом Новог светског поретка, а која је заправо идеологија нове, евроамеричке империје. Та империја, додуше, није евроамеричка, него ће пре бити да је амероевропска. А обухвата не само Европу него (бар за сада и до даљњег) и Јапан и Канаду. Она настоји да читаву планету претопи у хомогено (анационално) јединствено тржиште и да га стави иод „заједнички кров” јединствене, анационалне, планетарне империје.
Дугујемо захвалност Виорелу Роману што нам је, у свом чланку „Империја и лимес”, тако јасно и отворено изнео идеологију те, нама заиста претеће империје. Такву јасноћу и отвореност морамо прихватити као истинско пријатељство Виорела Романа: он нам указује на опасност, у време кад смо — из кукавичлука, немарности, равнодушности, недуховности — спремни да се заносимо илузијама и да избегавамо суочење с истином.
Хладни рат — трећи светски рат
Од завршетака Другог светског рата није требало дуго чекати да започне трећи светски рат. Посебност тога рата и његова новина су у томе што он, после проналаска атомске бомбе, није смео бити оружани сукоб (врући усијани рат), бар не између држава које поседују атомско оружје: морао је да буде само Хладни рат, али тако интензиван, исцрпљујући, вођен до економске пропасти једне или друге стране, да се заиста и могао завршити само пропашћу једне или друге империје, САД или СССР-а.
Хладни рат је економски рат: борба за тржиште, и то светско! Совјетски савез извозио је идеологију, а САД (и американизована Европа) поред своје идеологије још и потрошну робу. Цинични материјализам евроамеричког прагматизма схватао је човека вулгарно и реално: као потрошача. Дијалектички материјализам СССР-а тумачио је човека као отуђено биће које је у стању да све жртвује за бескласну заједницу, јер „нема шта да изгуби сем класне окове”. Цинични материјализам победио је, јер се на светском тржишту — најефикаснијем могућем плебисциту и светској, планетарној анкети — показало да огромна већина људи (сигурно преко 90%) тежи да по сваку цену постане што успешнији потрошач, купац и продавац, а да ниједну пару не жели — чак ни водећи комунисти идеолози нису желели — да жртвује за идеологију која човека и његов рад ослобађа од тржишта и, самим тим, од (марксиситички речено) „силе отуђења” човека.
То се видело и по грамзивости и раскошном животу владајућих идеолога комунизма: тако су се идеологија марксизма и њена власт показале као лицемерство — ни трага од оне заједнице (солидарности) о којој је та идеологија „певала”.
А мондијалистички цинизам показао се реалистичним у познавању људских склоности, те је, с падом Берлинског зида 1989, испољио надмоћ над лицемерством марксизма.
Хладни рат није био само рат двеју идеологија него двеју империја. Али није био оружани, него економски (хладни), јер се судбина две водеће супарничке империје (али и судбина идеологија) решавала на светском тржишту: није смела да се, после проналаска атомског оружја, решава на бојном пољу, јер би на том пољу пропаст обе империје, па и самог света, била неизбежна.
А на тржишту побеђује демократија: она империја која се, у борби за светску превласт, определила за демократију као ратну тактику демократије! У Хладном, економском рату демократија је ефикаснија него нацизам у оружаном рату (Други светски рат) или милитаризам (у Првом светском рату). Демократија је у Хладном рату оружје као што су то својевремено, у оружаном рату били милитаризам или нацизам. Победа Евро-Америке, дакле, није победа демократије у свету, него победа империје која је демократију — власт закона о правима грађанина и човека (или само власт јавног мњења?) — изабрала као најефикасније могуће оружје за светску победу империје. Није реч о победи демократије, него о победи империје за какву је Запад „сазрео”.
Демократија је у тој империји усмерена тржишно и осмишљена тржиштем: не духовно или културно, него економски, тржишно! Не опредељује се империја за демократију ради веће духовности и достојанства човека (како смо ми то до 1990. веровали), него зато што је демократија најсигурнији пут богаћења и моћи.
Човек је за ту демократију значајан — не као личност која има могућност духовности и слободног прикључења духовној заједници, него — као потрошач који треба да буде придобијен за неку робу, услугу или информацију.
Смисао демократије је у маркетингу. Нема посебних нација ни верских заједница: само потрошачи! Империја и, наспрам ње, јединствено потрошачко човечанство.
Да победничкој империји није стало до саме демократије (демократије у свету, изван империје, поготово не до неког духовног или културног смисла демократије), то показује и начин на који је демократска империја победила Србе у Босни, тј. обезбедила победу идеја и снага које су у Првом и Другом светском рату биле непријатељи Срба, на страни Немачке!
Трећи светски рат, тј. Хладни рат (1946–1989) значи и крај комунизма у том смислу што је то крај светске империје на чију се војну и оружану снагу могао ослањати „социјализам, који је као и демократија, „светски процес”. Пад комунизма заправо је крај могућег ослонца комуниста на ту империју: сада је комунистима, у свакој земљи на свету, преостало да само на изборима — слободним, демократским — добију оно што им је раније, и без избора и воље народа, могла донети Црвена армија (као српским комунистима и Титу 1944, кад им је предала Београд и Србију, а самим тим и Југославију). Том осуђеношћу на слободне изборе организација комуниста (или левице) приморана је да напусти „мисао револуције”, да мења идеологију, те да се и сама прилагођава захтевима тржишта или јавног мнења. Што се саме евроамеричке империје тиче, њој, после сламања комунистичке империје комунизам у супарничким земљама (као што су Русија или Србија) не смета, јер онеспособљава ту земљу за светско такмичење, па је, штавише, избацује из сопствене историје. Тако је, на примедбу свог сарадника да ће Црвена армија донети у Србију комунизам, мефистовски лукави Черчил одговорио: „А што се то Вас тиче? Хоћете ли Ви тамо живети?” Црвена армија обавила је посао за интерес Британске империје, данас евро-америчке!
Евроамеричка империја је тековина Хладног рата и ратне победе, а не демократије. Она је настала током трећег светског рата (Хладног рата), за тај рат и из тога рата: демократијом је освојено (и купљено) светско тржиште, а империја је створена Хладним ратом. Гвоздена завеса је до 1989. била источна граница западне империје. Трећи светски рат најавио је Черчил својим чувеним говором у Фултону (САД), 5. марта 1946: „Од Шћећина на Балтику до Трста на Јадрану спуштена је гвоздена завеса која европски континент дели на слободни — демократски и тоталитарни — комунистички део… Иза те линије, на Истоку су: Варшава, Берлин, Праг, Будимпешта, Букурешт, Софија и Београд. Само је Грчка слободна.”
Светски језик је за земље Запада енглески, за земље Истока — руски, па тако Черчил у том фултонском говору каже: „Потребно је да се народи који говоре енглески што више збију”, те ће тако исток Европе, с Источном Немачком, говорити руски, а запад Европе, са Западном Немачком, енглески, тј. англоамерички (у политичком значењу те речи).
Гранична линија ишла је кроз средину Немачке, као што је 1054, приликом Расцепа Цркве, повучена кроз средину српског говорног подручја на Балкану.
Гвоздена завеса, limes imperii (граница империје), означена Черчиловим говором у Фултону 1946, биће и граница коју ће евроамеричка империја да установи у Босни (у рату 1990–1995) као источну границу евроамеричке империје, те да тиме коначно реши и Источно питање из 1699, када је Карловачки мир био пројект замене турске власти над Србима аустро-католичком, ватиканском влашћу.
Хладни рат најављен у Фултону 1946. имао је посебан значај за Југославију: Тито је већ тада пристао да Југославија буде евроамеричка „темпирана мина” источно од Гвоздене завесе. Сигурно је да Титово „Не!” Стаљину не би било могуће без Хладног рата у којем се Тито већ тада, 1946. одазвао (наравно, тајном, договореном) позиву империје Запада. Резолуција Информбироа 1948. само је открила оно што су Совјети слутили још раније, одмах после Фултона. А затим је дошла Декларација Уједињених нација о правима човека и грађанина 1948, исте годиие кад и оснивање државе Израел, кад и Резолуција ИБ-а. Разбуктао се отворен рат (Хладни) у којем грађанска права не служе стварању стабилних демократских држава, него искључиво као империјално оружје Запада за дестабилизацију, минирање и разарање свих супарничких, па и независних и непослушних националних држава.
Тај рат завршава се уједињењем Немачке и расецањем, насилним раздвајањем, српског националног подручја: уједињењем Немаца и насилним разједињењем Срба. У босанском рату НАТО је демонстрирао против Срба силу спремну не само за ратни злочин против цивила него, ако треба, и за етничко чишћење и геноцид Срба. Све је то учињено против демократије и начела Уједињених нација, јер је то у складу с интересом и свешћу демократске империје, која се ослања на демократију сведену на власт јавно мњења, већ диригованог и допингованог. Јер, империја (а не демократија) је највиша вредност јавног мњења и цивилизације Запада: вредност изнад човека, истине, права, демократије, па и самог Бога.
Да то сазнамо, није нам био довољан Хегел. Деценијама смо — већ и због дубљег метафизичког утемељења марксизма, или, пак, ради критике марксизма — проучавали Хегела и његову теорију државе (тј. империје) као „последњу реч европске метафизике”: империја је отеловљена световна појава божанства! Бог — то је држава, наравно, империјална, универзална, „коначни циљ историје”.
Али, ми смо знали да је то (империјално) схватање државе неспојиво с демократијом, тј. с демократском правном државом која је (или мора да буде) свуда власт закона о правима грађанина и човека, инструмент човековог права… инструмент, а не божанство (тј. идол). Знали смо да је Хегелова теорија државе (последња реч европског нововековног макијавелизма) неспојива с Декларацијом права човека и грађанина. Били смо уверени да се својом демократизацијом прва Немачка одрекла свог Хегела. Били смо уверени да Запад, као „тврђава правне демократске државе”, једва чека да од комунизма и од власти немачких савезника (у Југославији Хрватске и титокомунизма) ослободи своје савезнике из два рата, Србе!
Но, све наше образовање и све наше илузије о демократији и о праву народа (о Западу као „шампиону” тога права) били су наша опасна наивност. Требало је — да бисмо се ослободили те опасне илузије о Западу као демократији — пет година рата који је овде режирала евроамеричка империја против Срба, против својих савезника из два светска рата двадесетог столећа. И завршила тих пет година рата (1990–1995, можда и 1996?) победивши Србе у корист велике Хрватске (немачког савезника из два светска рата), како би у тој великој Хрватској империја нашла и коначно решење за питање постављено још 1054. и поново 1699. (Карловачки мир): за источно питање, о источним границама империје Запада, о Antemurale, бедему (vallum) Западне Свете Империје, овај пут бедему ни против Турске, ни против комунизма, него против Православља.
Јер, Запад схвата Хришћанство као идеологију светске империје, те реалну корист од Хришћанства види само у томе да оно буде идеологија (метафизика) империје, светости или божанства универзалне државе, па отуд Запад „разуме” и Православље само као тежњу таквој империји, и да та империја може да буде само Русија! Зато је стабилна српска национална држава „опасна по Запад” као могући ослонац „Руске православне империје”, а велика Хрватска је бедем империје Запада, antemurale imperii (предзиђе империје) како се, уосталом, већ одавно сама хрватска интелигенција — како владајућа, тако и опозициона — представља. А она одавно и зна пред ким како треба да се представља: пред идеолозима и лидерима империје Запада, а не пред тамо неком периферном и маргиналном демократском интелигенцијом Запада. Danke, Deutschland је поздрав немачкој оданости, и империјалној идеји.
Самом својом историјом Европа себе, као субјект те историје, дефинише колебањем или распетошћу између идола империје и демократске правне државе. Европа је изазвала и повела у нашем столећу два велика рата и пренела их чак на светску сцену. Западна Европа! Она је у та два своја рата увукла и две ваневропске, незападне, нове и младе нације: Америку и Русију, а онда и Јапан.
* * *
Реформама о укидању кметства и феудализма, царским указима од 1861. (или чак 1863.) Русија улази у нову епоху, као подмлађена, нова нација коју су песници и романописци, као што су Пушкин, Гогољ и њихови следбеници, само предосећали, пророчки видели. Уосталом, као што ће се и Турци јавити као нова нација тек с револуцијом Кемала Ататурка. Та нова нација Руса још нема својих изворних политичких установа (странака и покрета), па отуда ни свог политичког искуства. Зато је царска влада могла њоме да манипулише и да је, још нејаку и недозрелу, уведе у непотребне ратове и поразе, као у рат с Јапаном 1904–1905. и у рат Запада са Немачком 1914. И оба та пораза „прерастају” у Револуцију. И руска нација, ни данас — после седамдесет година наркозе и Револуције која нацију избацује из историје — нема одговарајућег политичког искуства, те је њу, отуд, као и Србе после педесет година наркозе, лако заводити и њоме манипулисати. А тако је и америчка влада 1917. и 1941. вешто испровоцирала своје ступање у рат: да америчку нацију стави пред готов чин. Тако и данас разне Олбрајтове манипулишу једном недозрелом, у њеном историјском расту, можда, и заустављеном нацијом Америке.
У том погледу су три нације — америчка, руска и српска — у веома сличном културно-историјском стању: подложне манипулацији. То најјасније показује медијски рат који „меси” јавно мњење тих нација по вољи водећих политичара, бизнисмена и државника, једном речи својеврсне политичке мафије. А при томе све — „демократски”! Јер, демократија је „власт јавног мњења”, без обзира на информације као пуку технику моделовања и на то како је јавно мњење моделовано и ко га моделује.
Али, за западне европске нације не може се рећи да су младе и неискусне. Може се рећи да су уморне, старе и равнодушне, чак бездушне, и да су зато читав живот свеле на угодности стандарда и потрошње.
Дакле, та Европа је у два своја рата, за своје потребе, увукла и нове, младе и моћне нације да гину за њу, режирајући тако два своја рата као два светска рата 1914. и 1939. Као што је — за своје потребе (сад већ потребе евроамеричке империје) — режирала и рат који је, од 1990. до 1995. (а можда и даље), имао задатак да спречи претварање идеолошке Југославије у Југославију као правну државу (равноправних грађана и народа), тј. да разбије Југославију: да зада ударац демократској обнови нација у простору бивше комунистичке империје.
Немогуће је схватити суштину Европе (и знати шта значи то Европљанин) ако изгубимо из вида све оно што је Европа режирала у 20. веку. Због тих режија Европа треба да буде изведена на суд — ако не правни, а оно бар пред суд историје. А нико у том суђењу не би могао да буде тако неугодан и опасан сведок оптужбе као Срби. Јер нико није дубоко искусио неморално колебање Европе као Срби.
Она је најпре режирала државно уједињење Срба, својих савезника, с Хрватима и Словенцима, ратним непријатељима Срба, немачким савезницима и војницима, и тако је, за потребе Запада, 1918. створена Југославија (идеолошка, не правна) која је спречила појаву стабилне и демократске српске државе. Затим је Европа (Британија) за своје потребе гурнула у рат Краљевину Југославију 1941.
А онда је исту ту Југославију, а посебно Србију, предала 1944. Црвеној армији, која је имала задатак — опет за потребе Британије, или империје Запада — да у Београду доведе на власт Јосипа Броза Тита.
Најпре је краљу и емигрантској влади у Лондону наметнула обавезу да у састав владе прими хрватске политичаре — у време кад је НДХ била не само немачки савезник него је чак водила и геноцидни рат против српског народа.
Затим је краља и емигрантски Дворски савет приморала да оптужи Дражу Михаиловића за сарадњу с Немцима. Не Хрвате, него Дражу! Потом је приморала краља, или чак без његовог пристанка, да мандат за састав владе добије Иван Шубашић, бан (још од 1939) сепаратистичке Бановине Хрватске, која ће 10. априла 1941. г. поздравити Хитлера и Павелића, погазити Споразум (Цветковић-Мачек) из 1939, трансформисати се у Независну Државу Хрватску, објавити рат савезницима и, што је посебно значајно, повести геноцидни рат не више против неке српске државе, које и нема, него против српског народа, до истребљења. Затим је тај исти хрватски бан Шубашић склопио Споразум Тито-Шубашић, да би тако Тито — легално, „по мандату краља”, као „премијер Краљевске владе” — позвао Црвену армију да га устоличи у Београду 20. октобра 1944.
Зашто је све то било потребно Британији (Черчилу, тј. тада Европи, зачетку послератне империје Запада)? Зато што је већ тада, одмах после Јалте и Потсдама, био планиран Хладни рат, у којем су опет жртвовани Срби, јер је Југославија имала да одигра улогу сличну оној која јој је била намењена и 1918–1941: да буде западна база и против немачке и против СССР-а. Да би сада, у Хладном рату, могла успешно да буде база односно експлозив који изнутра разара Источни блок (совјетски), Југославија је морала је да буде комунистичка: да буде западна темпирана мина у источној, совјетској Европи да Срби и српска држава буду камиказе Запада. Исто онако како су у Краљевини Југославији католички аустроугарски народи, Словенци и Хрвати (с муслиманима, тада као Кроато-муслиманима) имали да буду темпирана мина која ће разарањем Југославије у своје време спречити стварање јединствене државе Срба. Титова Југославија је темпирана мина Запада која ће експлодирати 1948. и — чувеним, на Западу слављеним и помогнутим Титовим „Не” Стаљину — изазвати прву кризу у комунистичком блоку и покрету. То је улога Срба и Титове Југославије у хладном рату. Тај рат најавио је Черчил већ марта 1945. говором у Фултону. И зато је авнојска идеологија — која није комунизам него титокомунизам, разоран за Србе — имала пуну подршку империје Запада.
Титово „Не” Стаљину није никаква манифестација „храбрости Тита и југословенских комуниста”, него смишљен и ефикасан хладноратовски потез империје Запада: иначе би Титово „Не” било безуспешно и (нарочито по Србе) трагично. (Нарочито по Србе, јер нико није тако спремно дочекао прекид веза са СССР-ом као Срби, којима је комунизам наметнула Црвена армија. Остали народи Југославије, немачки савезници изабрали су комунизам као спас после рата који су изгубили).
А да је титокомунизам био улога југословенских комуниста у Хладном рату (улога југословенског комунизма као савеза српских комуниста са антисрпским националкомунистима) сведочи и спектакуларни светски погреб Јосипа Броза Тита: сви водећи државници империје Запада били су у Београду да се поклоне сенима свог најуспешнијег агента. Сви, почев од Кола и Митерана.
И на крају: „После Тита Тито” јесте европски став југословенских комуниста, тј. југословенског комунизма (савеза српских комуниста с антисрпским националкомунистима). То је став империје Запада.
А онда Мастрихт: ту сепаратистички (и теледириговани) маспок Словенаца, Хрвата и муслимана добија статус држава, суверених, одвојених од Југославије у њиховом „авнојским границама”, чиме је Европа поново режирала један страшан рат, јер је све учинила да се један грађански сукоб — који је за недељу дана могао бити решен у корист демократије, првих слободних избора и плебисцита о границама евентуалног разлаза југословенских народа — претвори у међунационални или међудржавни рат.
Јер, ако је то рат, онда је могуће оптужити агресора и стати на страну „жртве”, ратовати против Срба, на страни велике Хрватске, поменутог западног Antemurale-а. Ако је рат — међудржавни сукоб, онда је могуће војнички се умешати: да НАТО својом војном силом „брани мир” против Срба. То је логичан и крајњи резултат титокомунизма (што српски комунисти, чувајући авнојску идеологију, неће ни данас да признају: да ли зато што их је стид? Немају они стида!).
* * *
Да је Европа режирала све ово, то знају, вероватно, сви аутентични историчари, као што знају да је режирала и два светска рата. Аутентичан историчар не ограничава се на то да описује догађаје (у позитивној или позитивистичкој историографији), него је аутентичан тек кад озбиљно приступа питању филозофије историје. Тада настоји да проникне у узрок и покретачку силу догађаја. Та покретачка сила је субјект историје.
Ако је реч о историји Европе, онда морамо знати шта значи Европа, у чему се она огледа као субјект историје. Иначе, наше позивање на Европу, кад се изјашњавамо као Европљани, није ништа друго до празна и бесловесна, а при томе разметљива и наметљива патетика, интелектуалистички театар!
Арнолд Тојнби (Arnold Toynbee) настоји да буде аутентичан историчар. Тако он два светска рата нашег столећа назива ратовима између Немачке и остатка Запада. У та два рата европски Запад (с Русијом и Америком, увученима у рат) представља једну зараћену страну, а Немачка другу.
Из тога, наравно, следи да је за Тојнбија Запад нешто сасвим друго него што смо ми замишљали или обичавали да говоримо. Тако нас је Тојнби још педесетих година навео да ни Хегела и Маркса не прихватамо као западна решења и западне вредности. У тој подели Европе на Запад и Немачку, Запад је демократија, а Немачка милитаризам: најпре кајзеров, па онда нацистички. Уз Немачку је, у првом западнонемачком рату, Аустроугарска. Она је, још од Бечког рата (1683–1699) крсташка (Antemurale christianitatis), а то значи да је милитаристичка на папски начин: на начин свете државе (Папска црква је света држава, држава „Христовог викара”, а Аустроугарској је на челу „апостолско величанство”). У Другом светском рату Запад је опет демократски, а Немачка и њени савезници — милитаристички, али на посебан, нов начин: фашизам и нацифашизам је милитаризација читавог, чак и цивилног друштва (читавог значи — „тоталног): тоталитаризам милитариста је нацизам. Што се тиче наемачких савезника, међу њима је за нас нарочито значајна Хрватска, НДХ: она је нацистичка, али уједно — против православних — и крсташка, Antemurale, те у томе наследник Аустроугарске: милитаристичка на посебан, римокатолички начин.
Углавном, Европа је у оба велика рата подељена на два табора: демократски и милитаристички. А како је Русија изложена нападу нациомилитариста, нацифашиста, то је она, и поред свог комунизма, морала у свом ратном и одбрамбеном устројству да буду антифашистичка, јер је само тако могла да нађе и заједнички језик с демократским савезницима.
Ако Европа — а тиме желим рећи: сваки од европских народа, свака европска нација — дефинише себе колебањем, као неодређеност, историјски субјект који је неодређен (дакле, несубјект), онда треба знати да се и ми сами, кад се опредељујемо за Европу, опредељујемо за ту неодређеност, па према томе и против сопственог идентитета. Онда је разумљиво што се европске нације американизују (на ужасавање Де Гола, али и Хајдегера), тј. што историјске одлуке о њима доносе други, а оне све пасивно примају и некритички одобравају.
Јер Европа која би коначно имала свест о себи као субјекту историје, своје историје, имала би и свој идентитет. А то значи да би имала и јасно схватање историје: културне мисије и смисла државе и цивилизације.
Таква Европа, каже Жан-Мари Доменак, не постоји или још не постоји. Уосталом, баш се у томе показује тзв. криза метафизике, тј. традиције у којој Европа и Запад покушавају да себи објасне себе и да коначно, без колебања, утврде свој идентитет.
Дакле, и Доменак се залаже за империју Запада као једино могуће и реално „цивилизацијско и миротворно” решење. А то говори Доменак који је истакнути представник француског персонализма, „мишљења које пре свега тражи место и афирмацију човекове личности” (у космосу, у нацији, у држави, у историји, у цивилизацији, у говору, у политици, у спорту, у сексу итд.). А већ то колебање између империје и персонализма јасан је знак да се варамо сви ми који смо веровали (или верујемо) да је европска цивилизација амбијент у којем се човек потврђује као личност, у свом личном достојанству човека.
Зато је за дијалог са ставовима, које је изнео Виорел Роман у свом чланку „Империја и лимес”, добро имати у виду и ставове најистакнутијег живог публицисте француског персонализма, Доменака; шта је то људска личност ако њој треба, као најпогоднији амбијент, једна Европа која би била империја Запада, наравно без Хришћанства и без нације и њене историје?!
Историјски значајне тековине настају само ако човечанство, тј. нација у човечанству, прихвати изазов, каже Тојнби, те нађе и успешан одговор на тај изазов. А одговор на изазов (да тек треба да буде створена идеја Европе, као културно-историјски феномен), сасвим одређен и уобличен одговор, не само да није нађен него изгледа да још ни изазов није прихваћен, јер сам европски континент, његов западни део, изгледа, радије прихвата американизацију него да утврди сопствени идентитет, неопходан за заједницу и морал који би били сигурна подршка стабилној националној, а правној и демократској држави.
Да је Европа цивилизацијска неодређеност и колебање (између империје и правне државе, тј. између нације као империјалне војске и нације као моралног ослонца правне државе) најодлучније сведоче два светска рата, а онда и трећи, Хладни рат, из којег је произашла негација нације, тј. анационална или наднационална НАТО-империја.
Срби Европу, која се одриче историје и нације, не само да узнемирују него и раздражују тиме што не прихватају неку фиктивну, анационалну историју као историју Европе. Европа у том српском одбијању види злочин, цивилизацијски прекршај који треба да буде осуђен не само у Евроунији, ОУН, Савету безбедности, НАТО него, ради афирмације евроамеричке империје, и у Хагу, где ће се „за нацизам” после Другог светског рата (а онда, на основу тога и у Другом светском рату, у Хрватској) судити Србима, а не Хрватима. Посебан, нови Нирнберг за Србе, и то само зато што не прихватају европско историјско колебање (између државе и нације) и неодређеност као највише достигнуће мисли и духа. (А то је оно колебање којим је европска метафизика блокирана основним питањем метафизике: „Зашто уопште постоји нешто? Зашто не пре ништа?” дакле, питањем смисла.)
Европа се, наиме, одриче нације, битне категорије у својој нововековној историји, битне европске категорије у историји човечанства. Она, чак, и од Хрвата тражи да се одрекну нације, па им зато намеће хрватско-муслиманску федерацију која има историјски основ само у србофобији, у Павелићевом усташком кроато-муслиманском геноцидном савезу против Срба у Другом светском рату; а то су историја и свест које (као ни европски или арапски антисемитизам) не могу бити морални ослонац никаквој демократској држави.
Али, ниједна земља (или нација) с простора бивше комунистичке империје, па ни из Југославије, неће да се одрекне нације или националне државе, без обзира на то да ли та нација и њена историја могу (или у неких не могу) бити морални ослонац демократске државе.
Подсећамо на Јапан и Турску, који се, уосталом као и многе земље ваневропских континената, европеизују управо појавом нације. Турски револуционар Кемал Ататурк велика је личност турске историје, јер је с европеизацијом Турске не само увео Турску у Нови век него указао на неизбежност Турака да се конституишу као нација (као категорија или тип европске заједнице). У том погледу он указује и на нужност реформе самог ислама, као што, уосталом, и сама Европа, европска нација представља императив реформе римокатолицизма. (На то је указао и Хегел, у теорији нације, само подразумеваном, но ипак битном елементу његове филозофије државе). Јер ако се нација у Евроии (као и у исламским земљама) јавља с претензијом (или јасно израженом тенденцијом) да оспори светост папској („екуменској”) римо-католичкој заједници (односно исламској заједници у исламским земљама) и да ту светост припише себи (нацији), и то на истој (метафизичко-теолошкој) основи (као, рецимо, у Хегела) на којој почива и светост исламске заједнице или светост екуменизма Римокатоличке цркве, онда је у питању:
– или светост исламске заједнице и светост папске римокатоличке заједнице (светост тзв. јудео-хришћанства),
– или светост нације (западноевропске, империјалне), или светост државе,
– или сама европска метафизичка (и теолошко-метафизичка) мисаона традиција, а с њом и европски систем вредности.
Биће да је у питању све то заједно, те да из тога и проистичу и збуњеност европске интелигенције, и колебање и неодређеност европске мисли саме Европе.
* * *
Православље је алтернатива европској метафизици, колебању и неодређености европске историје и културе. Но, и Руски и Српски народ (нарочито он!) су предмет још једне посебне агресије — духовне, тј. културне. С једне стране је то агресија екуменизма, религијске варијанте мондијализма, идеологије евроамеричке империје, а с друге су то разне секте. Мондијалистички екуменизам нуди компромис или синтезу свих религија и њихових светих књига (Библија, Куран, Талмуд, Веде, Багавад Гита, Упанишаде, итд.), некакав монотеизам апстрактног Бога као метафизичког појма, а секте упућују на Библију и „само на Библију”! Забуна настаје кад и сами православни губе из вида ко је Христос (не „Христ”, него Христос!) и шта је Православље.
Православље није библизам, заснован на филозофском тумачењу текста Библије, него литургизам: суштина Библије какву је људима открио Сам Христос Својим Светим Духом Који говори кроз Пророке, Апостоле, Светитеље, Мученике, подвижнике и све оне који служе и саслужују Свету Литургију. Суштину, дакле, открива надахнуће, „свештена поезија” (каже Његош), а не филозофија.
Хајдегер указује на немоћ филозофије кад каже да она, тј. метафизика (европска западна варијанта филозофије) почиње и завршава питањем: „Зашто уопште нешто (постоји)? Зашто не пре ништа?”
Зато се он обраћа поезији — и то својим (националним) немачким песницима Хелдерлину, Рилкеу, Штефану Георгу и другима, а филозофији само из оног времена кад је она још била поезија: из времена пре Сократа (Парменид, Хераклит… јер то су били пророци — vates — poetae — песници… ствараоци „сагласни са божанством”).
* * *
Суштина коју открива свештена поезија — а то је сама литургија — јесте смисао: осећање смисла! Човек живи тим осећањем као што животиња живи нагоном. Зато Ками каже: питање смисла је питање живота, те је основно филозофско питање (о смислу или бесмислу) питање самоубиства, тј. губитка сваке виталности. Осећањем смисла човек превазилази себе (само своје битије), тј. доспева у трансценденцију: у радост живота и дивљење битију…
То је Литургија.
Заједница је могућа, чврста, и реална само кад је духовна. То је заједница која настаје — не из човековог битија, из његове природе, него — тек из његовог превазилажења себе, из трансценденције, коју европска метафизика (рационално-реално) не познаје (не кажемо да ту трансценденцију не зна европски човек или песник, него да је не зна европска метафизика). А реч је о заједници која настаје и стално се обнавља литургијом: истим збивањем трансценденције (човековим превазилажењем себе) настаје и заједница.
О таквој — а не империјалној! — заједници или нацији говори Православље.
Оно није библизам, него свето Предање (Традиција) у шта спадају не само Библија него и Седам Сабора Цркве, и исихазам (порекло Српског Завета и нације као српске заветне заједнице) и Свети Сава, и Свети Василије Острошки, и Свети Петар Цетињски, и Свети Ђакон Авакум, и у Јасеновцу Вукашин из села Клепаца, и Жички сабор 1221. (конституисање српске нације), и историјска поетска слика таквог сабора у Горском вијенцу, итд.
Православље, дакле, није тек тако нека вера, него је оно историјска свест, посебно осећање историје (живота и трајања заједнице у њеном идентитету)! Та свест није метафизика или филозофски разум: она је могућа само као феномен осећања, и то осећања поетско-литургијско. С Православљем се, током историје о којој сведочи Православље као свето предање, јавља и нација, сасвим другачија од западноевропске империјалне, државне и метафизичке заједнице.
У исто време кад франачки владари и Карло Велики бране Западну Европу од Арапа („Францускога да не би бријега — Аравијско море све потопи!” Горски вијенац, 7–8), бране и Византинци Цариград и Малу Азију (тада јерменску и грчку).
И како год франачки владари и Карло Велики захтевају да светост припада држави (и владарској војној установи и команди), па ће од тога настати и метафизички појам „свете, империјалне нације”, тако то, још пре франачких владара, захтевају византијски цареви иконоборци (као и Карло Велики, такође, иконоборац!).
Захтевају својеврсну исламизацију (библијску, старозаветну, јудеоисламизацију), па ће управо они и бити узор и подстрек франачким владарима да заснују цезаропапизам и државу као Свето Римско Царство, хришћанску варијанту исламског калифата. Али, док западна епархија Цркве, римски папа, подлеже германском (франачком, француском) притиску, те папа Лав III (795–816) крунише Карла Великог (на Божић, 25. децембра 800) за „светог цара”, тј. цара Светог римског царства и тако започиње (или зачиње) еру метафизичке традиције (предања метафизич ког уместо светог иравославиог литургијског), дотле Велика Црква, коју гоне византијски цареви иконоборци, устаје против својих, византијских иконоборачких царева и осуђује (тиме и Карла Великог, и папу) као јеретике који теже јудео-исламизацији цркве.
Тако ће почети историја праве хришћанске, сасвим другачије нације: православне, заветне; после Седмог васељенског сабора Цркве (Православне) сабора који осуђује иконоборачку јерес царева, од Светог Фотија и солунске браће, словенских Апостола, Кирила и Методија, а посебно од Светог Саве и његовог одговора Латинском царству.
Држава почива на римском праву (дакле, претхришћанском) и зато она, по учењу православних сабора, не може бити светиња, па светиња не може бити ни нација која се поистовећује с државом (као империјална). Тако ће у нас то остати, од Светог Саве, све до проте Матеје и даље.
Нација је — Хришћанством и Црквом (а не државом) — оплемењена духовна заједница, одвојена од државе (као и Црква), па управо зато моћна да буде духовни ослонац морала и подвижништва држављана и државника.
Такво схватање нације (и Уједињених нација), није познато Западу; као што није познато ни Православље. Но, овим је само наговештен одговор Виорелу Роману, који је у свом чланку „Империја и лимес” изнео основне црте западног, метафизичког схватања историје. Томе схватању ми супротстављамо веру као историјску свест Православља.
Жарко Видовић, Историја и вера, приредио: Матеј Арсенијевић (Београд: ЗУОВ, 2009), стр. 252–270.
