знак препознавања

Бајац: Од лоше књиге гора је само досадна

Драган Богутовић | 26. фебруар 2017. 14:33 |

АКО сам ишта прижељкивао у писању, то је било да не пишем једноличне књиге. Многи кажу да писац целога живота пише једну (те исту) књигу, али ја, ако је то и истина, то нисам желео, нити бих волео у будућности. Ово, у разговору за наш лист, каже Владислав Бајац (1954), поводом романа “Хроника сумње”, у издању “Геопоетике”, за који је, равноправно са Мирком Демићем (“Ћутања из Горе”), добио награду “Меша Селимовић” за књигу године у 2016.

Ово престижно признање, које 29. пут додељују “Вечерње новости”, угледним писцима биће уручено 15. марта на свечаности у Народном позоришту у Београду. У награђеном роману, кроз низ фрагмената обухватајући последњих неколико деценија, Бајац је истовремено дао и породичну причу и слике једног доба и бивше Југославије.

* Главни јунак романа и приповедач представља се као Ја, али о себи говори у трећем лицу. Из којих разлога сте се одлучили за овако необичан поступак, на који се, читалац, иначе, врло брзо навикава?

- Желео сам да створим одмак од поистовећивања ауторове биографије и података који се у књизи износе, а за које се “оправдано може сумњати” да имају везу са писцем. Но, пошто је књижевно дело и недовршена игра, мислио сам да ће ово јунаково Ја (у функцији личног имена) релативизовати читаочево поистовећивање књижевног лика са аутором. Апсурд који је ова замена створила само на први поглед помало збуњује. Убрзо после тога, као што кажете, то Ја се заиста прихвата као било које јунаково име. Уз то, писац никада не одустаје од експеримента и покушаја да унесе неку књижевну иновативност, наравно, која би морала бити употребљена са дебелим покрићем.

* У књизи је дата врло уравнотежена слика једног времена и једног система са његовим разним манама, али и врлинама…

- Ниједно време нити политички систем, а камоли живот појединца, нису састављени од црно-белих слика и односа. Тако је и са временом у књизи. Нисам тражио нити подробно планирао равнотежу између доброг и лошег; тај однос су доносиле саме слике и догађаји. Они заједно су стварали колаж књиге.

* У којој мери је било тешко казивати о својој породици и с каквим сте се дилемама суочавали?

- Свака породица, па и ова која је у књизи, поседује и мрачне тајне, а не само породично злато и драго камење. Тајне су углавном тамне колико год ви желели да их улепшате кроз присећање. Но, књижевност је, срећом, надградња свега, па и мрака, те успева да аутору помогне да се уздигне изнад патетике и потпуног црнила. Ипак те тајне треба да откривају читаоци, пошто их је писац прво себи предочио. Да, тешко сварив посао који ваља надвладати јер доноси, надам се, добробит туђем (будућем) искуству.

* Велику пажњу посветили сте и дешавањима на културној сцени (фестивали, књижевне вечери, изложбе, концерти), која је дала посебан имиџ том времену.

- Да, зато што је то неупоредиво материјално сиромашније доба доносило много више духовног трагалаштва и задовољства, у просеку, од данашњег. Култура је била начин живота неколиким генерацијама. А када се у тај сиромашни свет увлачила материјалност, она се некако стидљиво гурала, као да је била свесна да јој још није време, и није била олако прихватана. Уосталом, сваки добитак такве врсте тада, појединцу је, због ретких прилика, причињавао веће задовољство и добру контролу над искушењем.

* Од познатих личности, чини се да се у роману најчешће помиње Коча Поповић, и то у једном веома занимљивом светлу.

- Он је ту пре свега као модел интелектуалца који је прошао кроз надреалистички покрет, официрску дисциплину Краљевине Југославије, Шпански грађански рат, НОБ и пример стратешке храбрости какву ни Јосип Броз није имао, политику грађења једне оригиналне државе, а да ниједног часа није био лишен визије коју је имао: ако не вишепартијског а оно једнопартијског система социјалистичке демократије. Он је у књизи не само политичар већ већим делом узор класи младих интелектуалаца у неколико деценија који су тако имали са ким да се поистовете и да разумеју своје место у времену збуњујућих промена. Захваљујући њему нису сами себе изопштили из револуције, а ни она њих. Наравно, док се касније девалвацијом идеја и то није променило. Поповић је брод напустио сетан, али без сенке лоших дела. Да, разочаран, али достојанствен.

КРАЈНОСТИ БУРНОГ ДОБА

* Посебно је занимљива прича о необичној судбини оца (за кога читалац може да помисли да је ваш), који је прошао пут од студента богословије, преко убеђеног комунисте до осуђеника на дугогодишњу робију.

- То није прича о судбини мог оца, већ јунаковог. Ако ми и не поверујете, морате: литература, као ни писац, не сме да призна толику подударност између стварности и фикције. Апсурдно, али чак ни онда када је јасно да је реч о провериво постојећој личности са познатим именом. Дакле, реч је о “моделу” интелектуалца ког је његов авантуристички дух, али и дубока вера у све и свашта, бацао у крајности бурног доба. Тако се један обичан живот заправо претворио у апсурд контрадикторности. Порез на доживљај и узбуђење плаћен је високим процентом.

* По завршетку “Хронике сумње”, да ли су остале још неке стваралачке и личне недоумице?

- Недоумице и сумње су за цео живот. Оваква књига би могла да има најмање још један овакав наставак. Али, пошто нисам серијски “убица”, оставићу то некоме другом да уради, ако може, и боље од мене. Ја ћу решавати своје дилеме на неки другачији начин.

* Све ваше књиге разликују се и по темама, и по начину писања, чиме сте читаоцима увек приређивали ново изненађење…

- Гора од лоше књиге може бити само она — досадна. А пошто сам ја, хтео — не хтео, први и једини читалац сопствених рукописа, био бих први сведок таквој досади. То себи не бих могао никада да опростим. Шта ћете више од овог примера: први пут у животу сам из прагматичних разлога писања текста за задњу корицу књиге, “Хронику сумње” дао некоме на читање у рукопису, како би тај (Миљенко Јерговић) написао тај текст, и уз ризик да буде негативан. То што никоме нисам никада дао написане странице пре објављивања на проверу или шта већ, наравно није значило да сам био неприкосновено сигуран у сваку реч и своју, не дај боже, генијалност. Напротив; скромност ми то није дозвољавала. И сумња. Без ње нема ниједне приче. Па зар нисам читаву књигу посветио управо њој?

НЕУГОДАН СВЕДОК ЗА НЕСАВЕСНЕ

* За протеклих четврт века многе издавачке куће су нестале или само вегетирају, али је “Геопоетика”, чији сте оснивач и директор, успела да се одржи, и то на завидном нивоу. У чему је тајна?

- Одговор на ово питање има два нивоа. Један је видљивији: покушај да се не одступи од тврдих критеријума квалитета (уз понеки обавезан кикс) и жеље да се испуни мисија сулудог веровања да сваки мрак има своју светлу страну. Та спољна успешност, базирана на професионалности, тражи врло много одрицања, губљења познаника и колега. Ја знам да је моја лична и колективна убеђеност људи у “Геопоетици” понекад неугодан сведок за оне несавесне: није лако гледати у људе попут нас као у своје интимно огледало. Ако се пред нама бријете, може вам се десити и да се мало посечете. Али без оштрине нема ни освојене слободе. “Тајна” је неизмерна љубав према књижевности и читаоцима за које радимо ја и “моја” изванредна и идеји верна екипа људи. Ја сам у послу са њима најсрећнији човек на свету, и они макар помало са мном.

* Ваше књиге преведене су на 15 језика. Како и којим путевима се стиже до читалаца у свету?

- Иако звучи мало мистификаторски, тачно је: (моје) књиге имају свој сопствени живот пошто их у њега пустим. “Преписују се” на друге језике добрим гласом, што делује у ово високо развијено технолошко доба као писање на глиненим плочама. Али, тако је: добар глас се шири. Но, пошто ја о себи мислим мање похвално од других, не замајавам се својом “каријером”. То што се ја њоме не бавим, не значи да не знам како би она могла да изгледа да сам се здушно загњурио у љубав према самом себи. Све мислим да је и ово што личи на успех, сасвим довољно. Из зен угла, то је заправо само привид. Оно на шта пристајем, то је праћење својих књига, али онако — физички: волим да отпутујем у земљу преведеног језика и тако наставим да гајим и тај облик номадског духа који ме је првобитно и бацио у свет и књижевност.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.