Борисав Челиковић: Срби су гладни истине о себи

Борис Субашић | 03. фебруар 2017. 19:33 | Коментара: 0

Догађаји с краја 20. века показују да смо као народ изгубили свест о томе какви смо били док је Србија била успешна, а и како нас други виде

ОДЛУЧИВАЊЕ је ризичан посао који захтева знање. Српске елите у 20. веку га нису имале и доносиле су одлуке с лошим последицама. Зато је важно да се суочимо са собом кроз заборављена дела која су о нама писали наши велики умови и бројни путописци који су формирали свест света о српском народу — сматра историчар Борисав Челиковић, уредник едиције “Корени” у “Службеном гласнику”.

Ова и друге едиције ове куће, које он уређује, често откривају изненађујуће слике из прошлости која нам је одредила садашњост, а вероватно ће одредити и будућност.

* Како објашњавате популарност европских путописа из 19. века и етнографских студија Цвијића и сарадника с почетка 20. века, иако живимо у времену “Гугл цивилизације” у којој се упрошћене истине добијају путем интернет претраживача?

- Срби су гладни истине о себи и те књиге су нам неопходне. Догађаји с краја 20. века показују да смо као народ изгубили свест о томе какви смо били док је Србија била успешна, а и како нас други виде, јер немамо систематизовано знање о томе како је о нама писано. Велики број озбиљних научних студија о простору Балкана до данас није преведен на српски. За разлику од нас, на пример, Црна Гора је као државни пројекат недавно објавила у 40 књига готово све студије европских историчара, путописаца и научника из 19. века који су писали о њој. Србија нема такве пројекте и зато је важно да макар неке институције које имају државну конотацију, какав је “Службени гласник”, ураде бар део тог важног посла.

* Књиге које објављујете често изазивају бурне реакције, јер нас суочавају с чињеницама које се косе и с популистичким самозадовољним митовима и с помодним самооспоравањима.

- Алат спознаје налази се у глави, а име му је знање. Човек закључује на основу оног што зна, а ако не зна довољно, последице су катастрофалне. Нажалост, о нама су дуго и говорили и доносили одлуке људи са скромним знањем. Можда су имали добре намере, али постоји изрека да је пут у пакао поплочан добрим намерама. Зато нам је неопходно образовање на свим нивоима, од елите до најширих слојева. Тачно је да историјске догађаје изроде одређене околности, али их опредељују личности и систем у коме живе. Наш народ је у менталном склопу стекао проблем живећи у систему који га је учио да не просуђује на основу чињеница, већ да верује информацијама из државно-партијског врха. То нам се осветило крајем 20. века, кад је јавност бомбардована контрадикторним информацијама, и она им је, парадоксално, свима веровала, иако су биле дијаметрално супротне. Тако смо се суштински изгубили. Потребно нам је знање да бисмо се вратили себи.

САНУ БЕЗ ГЕОГРАФА И ЕТНОЛОГА
- САНУ данас нема ниједног академика географа и етнолога, а творци Српског етнографског зборника и Српске краљевске академиије били су географи и етнолози. Јован Цивијић био је географ, Јован Ердељановић, Тихомир Ђорђевић и Веселин Чајкановић етнолози. У чему је проблем? Њихови потомци их нису били достојни, они су сигурно били вредни у свом фаху, али нису имали интердисциплинарни приступ, нити су се борили у јавности за српски интерес — каже Челиковић.

* Едиција “Корени” вратила је у национално памћење рад Јована Цвијића и његових сарадника из Српског етнографског зборника. Зашто касније, ни у време Другог светског рата, ни у времену распада друге Југославије, Срби нису имали умове с таквим ауторитетом?

- Зато што нисмо имали планирану српску елиту каква је стварана у обреновићевској Србији. Још увек о тој држави имамо погрешне негативне представе које су створене ради оправдања крвавог преврата из 1903. који нам је последично нанео огромну штету. Чињенице су другачије. Краљ Милан се није “само коцкао по Бечу и Паризу” већ је путовао да би сакупио знања. Тако је постао свестан да наша држава мора да се образује. Зато је тадашња државна елита Цвијића и целу његову генерацију препознала и послала на школовање на европске универзитете. Тад је формирана и војна елита, на челу с војводом Мишићем. Бирани су најбољи, не мамина и татина деца, већ сеоска, чији родитељи су били полуписмени или неписмени. Та елита је омогућила Србији победе у балканским ратовима и у Великом рату. Нажалост, те патриоте су највећим делом и изгинуле као војници у њима. После рата формирана је нова елита, корупционашка и лиферанатска, почев од Николе Пашића и естаблишмента. Због уступака које су они дали Краљевини СХС, Србија није створила нову елиту, а изгубила је достигнућа старе. До данас нисмо стекли умове такве ширине.

* Студије објављене у “Коренима” баве се Србима на њиховом историјском простору, много ширем од граница државе Србије. Ви сте наставили Цвијићеву праксу обилазећи те просторе, где су од Срба остала гробља и предања.

- Наша владајућа елита у 20. веку, нарочито на његовом крају, није могла да раздвоји ни шта хоће ни шта може. Пример су Срби у Белој Крајини који су живели са Словенцима 400 година без проблема, а онда је наша државна врхушка приликом референдума о Словенији потегла њихово питање, иако никад није била код њих. Онда ти Срби, којих се нико није сетио деценијама, настрадају. Њима се манипулисало слично као са Србима у другим државама. Био сам код наших сународника у Македонији, Румунији, Словенији, они су Срби само зато што они то хоће, а од државе немају ништа. Заборавили смо оно што смо знали у 19. веку, кад смо се борили за сународнике оснивањем школа и државном пропагандом. То и данас раде Хрватска и Румунија у Србији, а Бугарска у Македонији, а можда мало и код нас.

БЕЖАЊЕ ОД ИСТИНЕ

- Цвијића нападају да на мировној конференцији после Великог рата није заступао интересе Србије и Срба већ једне нове државе с “троименим народом”. Тиме се замагљује чињеница да није Цвијић стварао Краљевину СХС већ је то учинио државни врх. Он се као одговоран човек и научник борио да та држава добије што заокруженије геостратешке границе, да буду добро утврђене и обухвате што више тог “троименог” народа, али у својим студијама он говори о питању лојалности становништва будуће државе. Ни тадашња ни касније државне елите нису хтеле да се суоче с тим чињеницама — каже Челиковић.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.