Велика мистерија времена

Загонетка пропадања кроз временске капије и случај пуковника ЈНА Радована Михајловића

Време је и дан данас велика мистерија. Шта је прошлост, садашњост и будућност, како их одвојити, ако је икако могуће. А можда све ове три ствари постоје истовремено? Како објаснити невероватне случајеве пропадања кроз време које ћемо вам овде предочити?

Постоје догађаји који доводе у питање наше схватање о времену и реалности, јер се чини да оно не тече онако како смо навикли, праволинијски, него да се понекад враћа у рикверц, а не ретко се на посебним местима, отварају својеврсне капије које воде у прошлост или у неку нама непознату димензију постојања… Како рече један мислилац: ‘Време има логику која није дужна да нас разуме’.

Сагласно општој теорији релативности, свака јединка има своје протицање времена и свој положај у простору, односно налази се у димензији која се назива простор — време. При томе, не постоје ни апсолутни простор, ни апсолутно време. Примера ради, време тече спорије у близини неког масивног тела, као што је Земља. То је проверено помоћу два веома прецизна часовника која су постављена на врх и дно једног водоторња.

Установљено је да је часовник на дну, који је био ближи тлу, радио спорије, у односу на онај на врху.

Можемо да путујемо у три димензије колико год желимо: крећући се унапред, назад, лево или десно, доле или горе — чак не размишљајући о томе. Али, суочени са четвртом димензијом, укочимо се. Време тече само у једном смеру, а и ми с њим беспомоћно плутамо ношени струјом.

Идеја путовања кроз време, као супротност путовања са временом, врло је привлачна за свакога. Ко не би желео да види како ће бити 3000. године, или да види како су се градиле пирамиде!

Не само да је то изузетно тешко, већ може бити и рискантно. Шта ако бисте спречили убиство Франца Фердинанда у Сарајеву и тако променили целу историју? Шта би се догодило ако бисте убили неког свог претка? Тада ни ви не бисте били рођени, па тако не бисте могли ни да убијете свог претка… Ово делује врло збуњујуће?

Наравно, физичари широм света су свесни тог проблема. Али, истраживање идеје путовања кроз време неодољиво је, па и потребно да бисмо схватили ограниченост наших теорија. Дозвољавају ли закони физике путовање кроз време, макар само теоријски? Захваљујући Ајнштајновој теорији релативитета из 1905. године, познато нам је да се време успорава за предмете који се крећу брзином светлости, барем са становишта посматрача.

Желите да посетите Земљу 1000 година унапред? Само треба да отпутујете до звезде удаљене 500 светлосних година и вратите се, путујући у оба смера брзином од 9,995 одсто брзине светлости. На повратку, Земља ће бити 1000 година старија, док ћете ви бити старији само 10 година.

Можда нисте знали, али ми можемо видети уназак кроз време! Светлости је увек потребно нешто времена да би стигла до нас, тако да неки објекат видимо не онакав какав је сад, него какав је био кад га је светлост напустила. Ако стојимо удаљени од нечега 3.3 метра — ми то нешто видимо онаквим какво је било пре 1/100.000.000 секунди. Та временска разлика је безначајна, тако да сматрамо да нешто видимо онаквим какво јесте.

Светлости је потребно осам минута да би стигла до нас са Сунца — па тако Сунце видимо онаквим какво је било пре осам минута. Звезду Алфа Кентаури видимо каква је била пре 4.3 године, а звезду Арктур, кад посматрамо галаксију Андромеда, видимо је каква је била пре 2.300.000 године.

Замислите само какво је то завиривање у прошлост. Ово овде је било да кажемо научно теоријско завиривање у прошлост, али шта рећи за примере које ћемо вам сада навести. Примере, у којима су обични људи једноставно пропадали кроз време и нестајали из садашњости, пребацујући се много година у прошлост! На све ове примере, научници нису нашли прави одговор!

ПОТВРДА ВРЕМЕНСКОГ ИЗЛЕТА

У лето 1912. године из Лондона за Глазгов јурио је експресни воз. У једном купеу седели су полицијски инспектор Скотланд Јарда и једна млада медицинска сестра. Неочекивано, уз страшан крик, на седишту поред прозора појавио се човек зрелих година. Дуга коса била му је уплетена у витицу, на старинским ципелама биле су велике копче, а троугли шешир на глави. У једној руци држао је велики бич, а у другој нагризен комад хлеба.

Био је унезверен и престрављен док су га инспектор и девојка изненађено посматрали. Стали су га смиривати, питали га ко је и одкуда је.

Човек је, ридајући од плача, одговорио да се зове Пол Дрејк, да је кочијаш из Четнема и да не схвата где је то дошао и како! У жељи да га смири, инспектор је отворио прозор и предложио човеку да погледа напоље. Воз се у том тренутку налазио у полукругу, тако да се одлично видео цео — од локомотиве до задњег вагона. Тек је то препало јадног човека, па је покушао да скочи кроз прозор. Инспектор, забринут за његов живот, пожурио је по кондуктера. Али, када су се обојица вратили у купе, незнанац је био исчезао. На седишту су остали само његов бич и троугли шешир.

Медицинска сестра била је у дубокој несвести. Оба човека погледала су кроз прозор. Насип се надалеко одлично видео, али на њему ничега није било.

Инспектор је, разумљиво, започео истраживање. За бич и шешир етнографи су тврдили да потиче из половине XВИИИ века. Даља испитивања потврдила су да та железничка пруга пролази кроз тај крај где се још почетком XИX века налазио заселак Четнем.

Пастор месне парохије пронашао је у архиви књигу са именима умрлих 150 година уназад. Ту је било не само има кочијаша, већ је на маргинама била написана и примедба тадашњег пароха која се односила на Дрејка и у којој је описано како је он, већ у зрелим годинама, проживео невероватан догађај. Док се ноћу враћао кући, видео је неочекивано ‘ђаволски екипаж, огроман, дугачак као змија, који се пушио од огња и дима’. Затим се Дрејк, ни сам не знајући како, обрео у том чудовишту.

Ту је затекао људе у непознатој одећи, ‘саме ђаволове слуге’. насмрт преплашени Дрејк помоли се Господу и одједном се нашао у јендеку поред пута! Довукавши се некако до куће, сазнао је да је сат пре тога житељ из суседног села довео његове коње које је нашао десетак километара од Дрејкове куће. Од тада Дрејка је ‘напустио здрав разум и смисао расуђивања’. Стално је приповедао о ђаволским каруцама и узрујавао се што му нико не верује…

А, његов троугли шешир и до дан данас се чува у месном музеју, док је бич, нажалост, нестао.

ДОЛЕТЕО ИЗ ПРОШЛОСТИ

Последњи командир ескадриле ‘сејброва’ био је пуковник Радован Михајловић У току рата борио се за РАФ, а 1945.вратио се у земљу и био је један од најбољих пилота. Био је висок и вечито намргођен.

На једном рутинском лету Радован је са својим ‘сејбром’ наводно пао пред самим прагом писте, код прилазних светала. Војска је све пречешљала, али није нашла ништа. Да ствар буде гора појавила су се два сведока која су тврдила да су авион видели пред само слетање на аеродром Плесо и да је, одједном, на њихове очи, дословце нестао.

Таквих прича је у ваздухопловству било одувек, али би касније бивао пронађен какав мали део уништеног авиона и пилоти би, у тишини, били сахрањивани у празне гробове. Пуковник Михајловић сматран је несталим пуних пет година и тек тада му је супруга добила заслужену пензију. Нико о њој није водио рачуна, јер се пронела вест да је пуковник Михајловић пребегао, у бришућем лету, у Мађарску, и да се тамо ставио Русима на располагање.

Чињеница да ни најмањи делић авиона никад није пронађен само је похрањивала тезу о вешто изведеном бекству. Временом, био је заборављен.

Можете замислити како се хрватско зракопловство запрепастило када је, ни из чега, ‘сејбр’ слетео на загребачки аеродром. Пошто је, висок и потпуно неизмењен, у униформи ЈНА, пуковник изашао из некада тако популарног ратног авиона, зенге су га одмах ухапсиле. Ништа им није било јасно, поготово што је пуковник био пред потпуним лудилом. Хрватски командир ваздухопловства, генерал Тус, сматрао је да се ради о провокацији, али је провера документације докаузала да се ради о аутентичној личности.

Проблем је бисо само у томе што је пуковник Михајловић провео у свом ‘сејбру’ пуних 28 година. Што се њега тиче, он је обавио свој задатак и вратио се. Није доживео никакве астралне сусрете, није видео друге светове, није био у прошлости или у будућности- он је, напросто, некако изгубио 28 година. То што је остао млад (односно стар, јер је имао 54 године) ситуацију је само чинило додатно трагичном.

Супруга му је била одавно мртва, а и ћерка му је настрадала у аутомобилској несрећи, па је слика показана зету и уници. Зет га је препознао, али је унука одбила и саму помисао да јој се деда вратио из мртвих и из ко зна којег времена. Тадашњи помоћник министра МУП Хрватске Јерњак, понудио је да се пуковник, као избеглица, пошаље у Југославију.

Каду су пуковнику Михајловићу рекли који је датум, колико је времена прошло и шта се све променило, хтео је да зна како се то десило. Био је чудно миран и чинило се да га само танка нит дели да не ‘откачи’ тотално. Покушали су да му објасне временске скокове, рупе у времену и слично, али он је само хтео да зна зашто се то баш њему десило.

Изразио је жељу да још једанпут облети школски круг са својим ‘сејбром’, али је генерал Тус то категорички одбио, уз речи: ‘Тај Србин ће опет нешто измајмунисати и остаћемо без ‘сејбра’. Треба нам тај апарат за будући музеј зракопловства’. Хрватима је тај ‘сејбр’ стварно пао са неба као дар, исправан и скоро нов.

Не знамо да ли је пуковник Михајловић пребачен на ову страну нити шта су Хрвати са њим урадили. Али, једно је сигурно, понекад је боље не враћати се међу живе.

СЛУЧАЈ У ВЕРСАЈУ

Овај догађај је записан у старим архивам Оксфорда и одиграо се у Версају 10 аугуста 1901. године. Главни актери су две енглеске учитељице, веома озбиљне особе, Елинор Џордан и Шарлота Меберли. Када су две радознале енглескиње ушле у Версајски парк и дошетале до једног зеленог пропланка, наједном су почеле да осећају како се око њих све мења. До њих је допирао веома жучан жагор, читав амбијент око њих попримао је неки другачији изглед, нестало је предивне алеје — Елинор и Шарлота су улазиле у друго време!

Учитељице су биле збуњене, али и немоћне да било шта учине. Наставиле су шетњу. Поред њих су пролазили француски племићи из времена Марије Антоанете, однекуд је допирао топот коња, подаље од њих су дворкиње нешто расправљале. Баштовани су дотеривали зелено растиње, призор једног давно прохујалог времена био је доиста комплетан. Колико су дуго времена биле у другом времену учитељице нису могле да објасне чак ни у својим белешкама које су запањиле свет. Сећају се своје збуњености, али и детаља који су касније научнике убедили да Енглескиње нису маштале и сањариле, већ да је њихов доживљај аутентичан, али и необјашњив.

СЛУЧАЈ ЈЕДНОГ НУМИЗМАТИЧАРА

Случај старог нумизматичара Суријела је изузетно занимљив. Он је користио пластичне врећице за своју збирку и увек их је набављао у истој продавници. Знао је где се та продавница налази, али још никад није био у њој, јер би му врећице стално неко други доносио. Једном приликом 1973. године, старац се упутио у Грег Вермонт , у продавницу, да овај пут сам купи врећице. Тротоар испред продавнице био је од необрађеног камена, светло обојено прочеље и унутрашњост продавнице оставили су снажан утисак на њега.

На зидовима у продавници висиле су слике цветних узорака, стара регистар каса стајала је на веома старој дрвеној тезги, а мало даље од тезге сталак са штаповима за шетњу. Инвентар је био неуредно сложен и набацан на сталаже, зидови трошни и дотрајали. Све је подсећало на бараку склепану на брзину рукама невештог мајстора. Продавачица која му је пришла на себи је имала блузу уских рукава и дугу црну сукњу, а њена коса била је високо подигнута.

Имајући у виду да су 1973. године у моди биле дуге хаљине и старомодна одећа, њен начин одевања није посебно зачудио старог нумизматичара. Затражио је пластичне врећице и она их је брзо извадила из смеђе кутије, запаковала и положила на тезги испред њега.

Старца је зачудила цена. Требало је да плати један шилинг, што никако није било нормално, јер је врећице до тада плаћао у пенијима. Пружио јој је 5 пенија. Продавачица је зачуђено погледала новчић, али га је ипак ставила у касу. Тек тада је и старац приметио да унутра влада готово мртва тишина, а ни споља се није чула прометна бука.

ПУТ У ЦРКВУ

Кроз време је била одлутала и извесна госпођа Тирела Кларк. Она је становала у Вислеикум Форду, где је доживела необично искуство 1984. године.

Она се, лепо обучена, у поподневним сатима возила бициклом модерним путем према оближњој црквици, на поподневну молитву.

Одједном, цео пут се променио. Претворио се у обичан сеоски друм! Годпођа Кларк није више била на свом бициклу, веће је лагано корачала тим друмом.

У сусрет јој је долазио неки сељак у чудној одећи, који ју је изненађено погледао, климнуо главом и прошао. Када се мало сабрала, ужаснуто је приметила да на себи има одећу часне сестре. Сунце је некако чудно сијало, као кроз неко мутно разнобојно стакло.

Одједном, све се поново вратило у првобитно стање.

Опет је била на бициклу и возила ивицом пута, али кад је погледала на доле, видела је своје ципеле потпуно блатњаве, које су при поласку биле чисте и огланцане. Али, ту јојш није био крај изненађењима.

Када је дошла у цркву, док је седела на клупи, све је почело да се мења: под цркве је сад био од глине, олтар од камена, прозори су имали шиљасте лукове, а унутра су били свештеници, које није видела од окупљеног народа који је био у некој чудној одећи, а свештеници су били у смеђим мантијама.

Она је стајала, у ношњи часних сестара! када је једна жена иза њених леђа благо спустила руку на њено раме, тада се опет све почело мењати. Све се поново вратило у првобитно стање. Када је случај госпође Кларк касније преиспитан, дошло се до закључка да је она некако одлутала у далеку прошлост. Наиме, смеђе мантије носили су свештеници Вестминтерске цркве 1293. године. Сем тога, анализом је утврђено да и блато на њеним ципелама потиче из тог периода!

СКОК У БРОНЗАНО ДОБА

Учитељица Ана Меј и њен супруг, 29. аугуста 1973. године посетили су гробове Клајва, код Инвернеса, познату групу од три надгробна споменика из бронзаног доба (1800–1500 пре Христа). Њих двоје шетали су узаном поплочаном стазом између монолита, не примећујући да се раздвајају и крећу супротним правцима. Господин Меј је застао код мермерне плоче са натписом, а његова супруга се наслонила на један монолит.

Након неколико тренутака, све јој је било другачије: променио се предео, небо је постало сивоплаво, а од њеног супруга ни трага ни гласа.

Мислила је да је на тренутак заспала и да сања. Угледала је групу мушкараца у отрцаним хаљецима и панталонама везаним изнад појаса. Споро су се кретали напред, вукући тежак монолитни камен. Сви су имали дугу црну косу и били необично развијени. Онда се све поново почело мењати. Налазила се код истог монолита, а корак испред ње стајао је њен супруг и хватајући се за главу, вриштао: ‘Забога, Ана, где си то била? Жено, као да си у земљу пропала! Је ли ти добро?!’

Одмахнула је збуњено главом и начинила корак да би мимоишла супруга, кад се поново десило исто чудо. Све се поново променило, супруг је нестао, а она група људи је још увек вукла онај монолитни камен. Сад је чула и како разговарају, али на неком њој непознатом језику. Један од њих, прави горостас, заостао је мало, окренуо се и погледао збуњено у њеном правцу. Обузела ју је велика језа, али није знала шта да ради.

Незнанац је још увек гледао у њу, и он очигледно збуњен што види жену у некој непознатој му одећи. Ипак, лаганим корацима упутио се према госпођи Меј.

Застао је неколико корака испред ње, гледајући у њу као у неку утвару. Нешто јој је говорио , али она то није могла разумети. Остали из његове групе немо су све посматрали. Када је незнанац закорачио напред и испружио руку према госпођи Меј, све се поново почело мењати.

Осетила је како јој рамена стежу нечије руке и продорно је вриснула. Био је то њен супруг. Избезумљено је гледао у њу и викао: ‘Ана, Ана! Забога, жено, шта се то догађа са тобом?! Ти час нестанеш, а час се појавиш, и то увек на другом месту… види на шта личиш, као да си изашла из рудника!’

Ан је стварно грозно изгледала, Њена одећа била је невероватно изношена, ако и ципеле, које су, уз то, биле још и блатњаве.

Стручњаци који су испитивали овај случај били су запањени! Како објаснити чињеницу да је и супруг госпође Меј био очевидац њених изненадних нестанака и појављивања? Како објаснити блато на њеној обући, када га у околини нигде није било? Како објаснити старост и изношеност њене одеће? Стручњаци су утврдили да су блато на њеним ципелама, као и њена гардероба, веома, веома стари…

Изгледа да је госпођа Меј, некако одлутала у далеку прошлост и то баш у време постављања монолита и њиховог довлачења. Можемо само замислити како се осећао човек из тог времена када је угледао Ану, и када је испред њега једноставно нестала!?

СТАРИНСКИ ХОТЕЛ

Случај се збио 1929. године, у Француској. Четворо Американаца на пропутовању, зауставило се у граду Рабастану, у округу Тарн. Ресторан старински уређеног хотела, у који су свратили, веома их је изненадио. Персонал је носио одећу по моди с почетка века, док је на столу лежао лист ‘Фигаро’ са датумом 1903. године! Поверовали су да су дошли у објекат који својом оригиналношћу жели да привуче што више посетилаца. Али, у сали, осим њих, није било других гостију, иако је послуга била врло отмена, а јело изузетно укусно. Одлучили су зато да у повратку поново прођу истим путем и преноће у том пријатном хотелу.

После неколико седмица, нашавши се на истом месту, затекли су закључану, оронулу зграду, са изваљеним прозорима и још покојим окном у неком заосталом раму. Били су убеђени да су погрешили пут, па су се распитивали како да дођу до хотела ‘Под прелепом тисом’. Сазнање их је потпуно запрепастило. Хотел је до Првог светског рата био диван, поносио се својом кухињом и отменом послугом. Али, власник је умро, а његов син је, неколико година раније погинуо. Од тада се здање полако руши.

ДАВНИ ПОГРЕБ

Године 1951. млада Белгијанка Бернардет Лорел проводила је одмор у Марсеју. Једном се упутила у мали парк са дивним, више вековним старим дрвећем. Села је на клупу да се одмори. Неочекивано, приметила је малу цркву. Била је сигурна да је до пре петнаестак минута није запазила. Изненађена сопственом расејаношћу, кренула је према цркви, прешла алеју, прекорачила ивицу травњака и, сасвим непредвиђено … нашла се на гробљу! Замало да се онесвести.

Унаоколо су биле стазе посуте песком, покошени травњаци, а сада наједном — искривљене крстаче зарасле у коров! Насред гробља, из црквице и њених отворених двери допирале су молитве на латинском за покој душе… Испрепадана, девојка је хтела да побегне. У том тренутку на дверима цркве појавила се погребна поворка.

Четири човека, у кошуљама од грубог платна и некаквим широким панталонама, носила су сандук за којим је ишла уплакана млада жена, окружена дечицом. Сви су били у бедној одећи, какву Лорел никада раније није ни видела. Од страха, дала се у бег. Кроз неколико минута, када је мало дошла себи, осврнула се: ничега више није било — ни цркве, ни погреба, нити запуштеног гробља. Испоставило се касније да су пре Француске револуције на том месту сахрањивали сиротињу.

Потом је гробље напуштено, а крајем прошлог века ту су уредили парк.

Извор: Веб Трибјун


Originally published at pravda.rs on July 12, 2014.