Велико ђубриште осваја свет идеја

Медиала је настала на мом поткровљу у Сењачкој 3, каже архитекта Предраг Ристић (86) и објашњава да су сви њени уметници били различити, док им је једино заједничко било то што нико није био члан Партије.

‒ Партија је убацивала инсајдера у наше друштво. Ми онда причамо: Ти ћеш да носиш бомбе, ти ћеш ово, ти оно ‒ само да направимо забуну. Сећам се да је један политичар у општини Савски венац много година касније рекао да је био члан Медиале, иако по годинама то није могао да буде, и да је наводно пострадао од ње како би извукао неку корист. Чиме су се све људи служили, верујући у Медиалину моћ! — истиче Предраг Ристић који је у београдским легендама добио надимак Пеђа Исус.

факсимил чланка (део, почетак)

Леонид Шејка био је идејни творац овог покрета, Милован Видак написао је кодекс, а Миро Главуртић дао назив који показује дијалектичку супротност, вечни сукоб добра и зла, реда и хаоса. „Мед” као есенција квалитета, и „ала” као симбол мрака и деструкције.

„Сваки од уметника Медиале имао је неку своју тему, свој мотив ‒ заједничка им је била само идеја опстанка кроз време. Неки су се детаљније задржавали у прошлости, други наговештавали нове светове, трећи одлазили у васиону, повезујући јуче, данас, сутра”, каже за наш лист историчар уметности Тијана Јовановић Чешка, која напомиње да су се медиалисти угледали на велике мајсторе ренесансе и доводили их у однос са личним сензибилитетом виђења света. Повезивали су обожаване слике у претходним епохама са шетњама по ђубриштима, окупљали су се на обалама Саве и Дунава, Ади Међици, у сали Кинотеке и Графичком колективу. Походили су Клуб књижевника, Прешернову клет, Руског цара и Три шешира. Правили хепенинге, писали песме, сликали ђубриште у време када политички комесари диктирају начин понашања и формирају личности младих људи.

Сликар Миро Главуртић је истицао да је Медиала била велико уметничко раскршће — „Она магија екстрема, коју налазимо у модерном свету, што је у перманентним сукобима и поларизацијама, смештена је у једну групу коју више карактерише различитост, него сличност, па тако сада једна скупина уметника постаје истинска лабораторија духа где се најбоље усредсређују конвергирајуће тенденције. Ако видимо универзално ђубриште, као што је то визионарски сагледао Леонид Шејка, можда бисмо могли сагледати и обрисе једног духовног замка о којем говоре све традиције”, истицао је Главуртић.

Постојала је чак прича да се Шејкина породица помало и стидела таквих мотива. Када им долазе гости, знали су да скину неку његову слику са зида, јер то није било баш оно сликарство на које су људи навикли…

Медиала је заправо најавила тежњу за чистим светом. Уметници су говорили да је „велико ђубриште” освојило свет идеја, а да еколошка револуција подразумева и борбу против загађивања мисли и слике.

Сликар Милић од Мачве је помињао да је Медиала изазвала огромну знатижељу љубитеља уметности и бес политичара јер је угрожавала њихову стерилност. „Посебно су се окомили на мене, јер сам ја био једини медиалац који се бавио националним у слици. Медиала се препуштала ренесанси и интимистичком штимунгу, што је њена основна карактеристика. Она је у ствари спасила фигуралну уметност у европским размерама и помогла да фантастично опстоји као могуће до наших времена”, рекао је овај сликар.

Инспиришу се, и надограђују, новинске фотографије. Ољина слика „Долазак предсказивања” асоцира на конструкције цеви када се градио тунел испод Ламанша, а једна фантазмагорична композиција Милована Видака подсећа на ентеријер робне куће која је отворена почетком 20. века у Берлину, где се виде куполе, сводови, стубови и степеништа, истиче наша саговорница. Објашњава да је Дадо Ђурић укрштао људе, птице, животиње, тражио неку своју генетску форму опстанка. Владан Радовановић бавио се музиком, али радио је и пипазоне — скулптуре које публика доживљава путем пипања. Љуба Поповић се одлучио за нежне волумене, а Величковић за мрачне призоре страдања.

‒ Поред шетњи и одлазака на концерте (увек класичне музике), памтим и њихове сукобе. Имали су изложбу у „Цвијети Зузорић”. Синиша Вуковић је заузео најбољи простор за своје слике, сматрајући да је он главни, а ја нисам имао где да окачим радове Величковића и Даде Ђурића, па сам их ставио у ходник крај врата. Ето, и то је била Медиала, а сви говоре да је то било неко друштво. Не, одједном као да нису пријатељи, већ најљући непријатељи, каже Пеђа Ристић.

А појавили су се, према речима Оље Ивањицки, у тренутку када је сликарству претила катастрофа, „владао је блеф, на лак начин а за велике паре постизани су неликовни циљеви”.

– Не знам какав је у томе био утицај критике али никад свет није био тако убеђен у исправност сопствене глупости. Ми, професионалци, бар знамо какви се ефекти могу постићи када се проспе боја па заљуља лево ‒ десно. Мене као аутора никада није занимало љуљање боја. Човек никад себи не бира мрава за противника. Из тренутних, можда комерцијалних разлога, тражиле су се промене: шта је уметник (замислите!) од изложбе до изложбе ново створио! Као да може да изађе из себе и круга сопствене стварности. Право је питање, по мом мишљењу, шта човек хоће — изјавила је ова уметница. За њу је Медиала искочила из трајања, као нека константа, центар свемира, као тачка око које се све врти. Вечно непроменљиво језгро које у себе укључује све промене. — Њен дух жив је и данас, говорила је 2006. године, „јер је то било добро семе, а моћ семена је застрашујућа”.


Originally published at www.politika.rs.