ГОДИНА (подушје)

Шолетова Нијагара

ШОЛЕТОВ ВОДОПАД (галерија)

Уочи Годишњег помена (10. јуна 2017. године), у Дому, односно дворишту ивањских Соколовића, обновљен је, завршен и ојачан водопад, који се био урушио; водопад који је Шоле описала и називала га у шали “Моја Нијагара”. Овако сада изгледа:

__

Шолетова старија сестра Мира, Јелена (ћерка), и Виктор (син), крај Водопада ..

Шолетова ћерка Јелена и Кума (ивањска), у хладовини врбе испод Водопада ..

Олетови најближи у дому Соколовића (пред повратак у Београд) (брат Ранко, снаја Снежана,братаница Јована, братанац Никола, и ћерка и син) .. _____________

Шолетов штап, илизи “Змијска кума”, коју је понела из Богородичине цркве на Вражјој стени изнад Пчиње, у Трговишту (на Велику Госпојину 2014). ..

Деливоде; Радан. Пред повратак у Београд (12. јун 2012) ..

Деливоде. У дворишту оближње викендице. Пред повратак… ..

Даље кроз шуму, уз воду. Брана (Радан) ..

Опет то исто ..

На млађима свет остаје — Виктор и Никола ..

Изнад Бране ..

На Брани (Шолетова сестра Мирјана) ..

Испред Бране ..

Брана као Позадина, или нека врста опроштаја са Раданом …

Чувена раданска Рипи вода ..

исто ..

исто ..

Рипи вода у гро плану ..

Виктор се први спустио… ..

Никола ..

Рипи вода …………

Никола. (У осмеху ове деце било је и неке неизрециве туге, искуства, живота, судбине, дивљења пред снагом и богатством планине на којој су одрастали…) ..

Виктор близу хука раданских вода, и шуме… ..

Зашто их толико привлачи ова планина са својим жуборима, водама, тајнама, феноменима? Имају поверења у њу, јер планина чува Шолетов гроб, као што је чувала хајдучке гробове. Можда зато што је душа Соколовића таква? Њихове су душе постале онакве какве су и представе за којима су тежили (још од свога пра-пра-пра претка Космаче, оснивача Херцеговине, па преко Мехмеда паше Соколовића и бројних везира и и паша и патријарха, преко Баја Пивљанина…И других, многих других, кроз векове… Трагедија је — усуђујем се рећи — наметнула њиховој души патњу и своју боју). Да ли ће и ова генерација, у чијим венама струји крв познатих Соколовића, чинити исто што и пређи, или ће све нестати, заувек, и напречац, као, нажалост Шоле, која је била “цемент” те велике фамилије, цемент који се не производи у фабрикама, серијски? Јер, како цар -филозоф говораше, “Свака ствар тежи за оним за шта је створена. У тој њеној тежњи њезин је циљ. А онде где је циљ, тамо је и корист и спас сваке ствари. Спас разумнога бића је у заједници. А да смо ми одређени за заједницу, то сам већ одавно доказао. Или, можда, није било довољно јасно да нижа бића постоје ради виших, а виша бића једно ради другог? Она бића, међутим, која имају душу, виша су од оних која је немају, а од виших бића са душом још су виша она која имају разум…”

Ћутали смо у повратку са Деливода, и са Рипи воде, која се после неколико километара дели и шуми као Ивањска река, или се стропоштава низ Шолетов водопад у дворишту у коме је рођена, и где су њени земни остаци пренети, пре годину дана, из света …Тај гласни, шумни “говор” водопада допире и до оближње црквице ивањске испод дубара, где почива Шоле… Не могу рећи како су се осећали Шолетова сестра, син и братанац; ја сам се у себи опраштао са тим пределима, и свима онима које сам тамо упознао и зближио се последњих година, молећи бога да — они најближи у Шолетовој фамилији који су је надживели — имају р а з у м а, јер из њега може да се створи тај “цемент” који сам спомињао, и који је Дом Весинаца држао и у добру и у злу. Надајући се да ће Дом Весинаца (махала Весинаца), временом почети да светли и у ноћи, као Шолетов гроб, и да траје на најлепшем видиковцу…

(Записано, по повратку у Београд, 13. 06. 2017, Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13)

ЛеЗ 0011650


стр.2

Необјављени рукописи Шолетови (Ратомирка Соколовић, Шоле, Коли Ивањска; 1953., Ивање — Београд, 2016). Већина ових рукописа је настајала, који месец пред Шолетову операцију, лето 2015. — све до средине пролећа, 2016. године, док је још увек могла да се бори, нада, верује да ће победити подмуклу болест).

.. ..

Шолетови “НЕЗАВРШЕНИ ЗАПИСИ”

25. август 2014. Шоле бере купине изнад села, тј. у близини споменика погинулим Ивањчанима у ратовима

Пут је ишао уз реку или је пресецао, но ми деца смо имали своје путеве, пречице. Цело је село било повезано пречицама. Оне су кратиле пут, приближавале циљ и имале своје лепе кутке,изворе, питомине, укрштања… Тако се село као жив крвоток кретало главним али и тим малим токовима. Тако се снабдевало.

Најбоље сам познавала оне путањке које су ме водиле и враћале до наших њива, ливада и појата…

Кадгод се дешавало да сам чувајући стоку која је мировалана неком одређеном месту испод неког дрвета уили стога направимо омиљено месрто коме смо се враћали.

Често,најчешће су то били храстови или оскоруше, њих смо јели целе, гњиле, ситне, слатке, пунили би желудац без могућности да се заситимо, само смо дршке бацали, стока и ми деца волели смо то воће нарочито овце које су пландовале под оскорушама најчешће.

Било је у селу разних крушака, а неке стоје и сад, генерације су надживеле многе крушке.

Овај пејсаж који ме окружује не пружа ми могућнсот да се сем у ризницама сећања позовем погледом и препознам та стабла или њихове потомке.

Крушке су нас храниле, штитиле и некако биле општеприсутне у сваком имању.

Ако бих почела по махалама, сем оскоруша у «Тојину огрању» моја омиљена, највише их је било уз Именски поток.

Данас на нашем имању има пуно старих калемљених сорти, дело нашег оца, код Љубића — где је гојко у воћарству себи нашао професију, код Данковића…

Да испричам зашто су крушке биле значајне.

Ја се сећам наше водунке која је трајала до иза Божића, големки и скопке, која је у Големо Дрво моја омиљена њива са римским циглама око средине, која је, ако се дубље заоре, избацивала цигле, за анс увек била историја, хранила копаче.

Убрати крушку, воће за јело, по обичајном праву било је дозвољено. Каткад би нас децу домаћини јурили уз вику, све мање је било деце а све више воћа. Данас у децембру још, пошто није било мразева, воћаима у воћкама. Брали смо…

По сахрани моје мајке, после дан- два и посета гробу, решисмо да прошетамо до Именски поток. Мој брат воли тај локалитет, а његиова мистичност у дечијиој ризници везана је за једну анегдоту.-

Ајде, ајде, ће се удаваш у Именци, па туј само крушке има.

Но нису се удавале дебојке и момци женуили по томе шта где има но ко је где могао и хтео.

Већ сам била велика, пошла у школу, и из тих кућа су у разред са мном ишли Миломир, Толе и Милча. Сад је само Милча жив, одем некад до њих да их обиђем, кад смо лети у Ивању. Толе и миломир су умрли давно…

Прођосмо кромпириште, резервоар и калемке па под…

И ту се ова Шолетова прича или запис кида; оставила је три празне странице, и писала даље…. Вероватно је неко прекинуо, дошао да је обиђе… и после се више није враћала на то. Воља за писањем је изгледа одлепршала као врабац…

ЛеЗ 0008400


 
ПОГЛЕД СА ШОПОТА

Ово су корице Бележнице у којој је Шоле повремено уписивала понешто, желећи да то једнога дана угледа светлост дана, као одштампана књига, под насловом «Манистра». Записала је 25 страница, ситним рукописом, хемијском оловком. Записивала је и у другим свескама, којих се сећам. Ову сам запазио, неколико месеци након што је преминула. То је нека врста роковника, штампаног поводом «200 година Службениг гласила од Новина сербских до Службеног гласника». На првој страници је записала Марко. Финитор. Па то прецртала. Ту је била и фотографија, Шолетова. Снимљена на самом врху Шопота. Пре две године.

Са те фотографије са врха Шопота, коју је снимио њен братанац Никола, Шоле нас гледа, данас, док преписујемо ове њене записе такве кави јесу. Недовршени, али убедљиви…Гледа нас са највишег врха планине на којој је одрастала. Зашто баш та фотографија. Зато. Волела је планине и врхове…

На трећој страни почињу — Шолетови Записи.

Пут је ишао уз реку или је пресецао, но ми деца смо имали своје путеве, пречице. Цело је село било повезано пречицама. Оне су кратиле пут, приближавале циљ и имале своје лепе кутке,изворе, питомине, укрштања… Тако се село као жив крвоток кретало главним али и тим малим токовима. Тако се снабдевало.

Најбоље сам познавала оне путањке које су ме водиле и враћале до наших њива, ливада и појата…

ЛеЗ 0008294

..

Моје бистре раданске горске очи…

Ово је факсимил прве странице “Бележнице”, без наслова, недатиране, једне (од неколико), у којој је Шоле бележила. Исписано је у овој бележници само 18 страна.

“Моје бистре раданске горске очи скривене у чудним просторима одавала вас је зелена увала којом се увек стизало до вас.

Ниједно око скривено у ували није личило на друго, ниједна вода која је истицала није била иста.

Сигурна сам да су неке од њих биле и лековите.

Извирале су воде чудно на најчуднијим местима.

Извори су имали називе по просторима и локалитетима или власницима имања на којима су се налазили…

_____________________

НАПОМЕНА: Није дозвољено преузимање и прештампавање овог текста, или било ког другог из “Необјављених рукописа” Шолетових, без изричите дозволе “Заветина” М. Лукића).

Ова прозна целина садржи непуних 8 страница. “Размишљам да л ћу као кад сам била дете да могу побројати све ивањске изворе”, пише при дну странице. Желела је да остави сведочанство писано о свом месту рођења и одрастања, пишући непосредно разумљивим језком свога завичаја, из кога одјекује матерња мелодија и прште незаборавне слике…

Крајем фебруара, ове године, у понеким тренуцима, диктирала ми је оно што је записала, али не и из ове свеске. И све је то било једна иста прича, болна, опроштајна, сензибилна, понекад и неспретно испричана. Ноћу је знала да записује, Шолета су мучиле несанице и пре њене болести: болело ју је пропадање српских села, нестајање, а посебно села њеног најужег завичаја. Али Шоле није била војник смрти, већ војник живота: борила се са највећим душманином човечанства, дивовском снагом и неком неизрецивом древном шоповском силином надвладавања судбине, често сурове и неумитне.

Све чешће се питам — зашто таква бића одлазе прерано? Сад када сам скоро направио Документациони центар (Заветина у Мишљеновцу, и сместио библиотеку у четири собе

- што је и Шоле желела), не могу још увек да верујем да смо је изгубили, да никад више неће крочити, ни у кућу у Ивању, ни у ону у Мишљеновцу — сви су изгубили њеним одласком много…Још увек је тешко прихватити такву врсту личног и фамилијарног и општег губитка, још увек је делујућа природна фаза оног неописивог шока, или језе, или неизрециве туге…. Али изгледа да јој је судбина таква, да баш онда кад је могла да се повуче у неку врсту душевног мира — мислим тамо у Мишљеновцу, дошло је све ово… Уопште је не сањам, да ли због шока, не знам. Али живот је удесио да будемо у Ивању сами 2015. за Спасовдан Мишљеновачку Заветину кад никаквих назнака подмукле коби није било, срећом да сам тада направио прелепе слике и сачувао их. Таква ће наша Шоле остати у мојем сећању : цветна, плава, витка и лепа као ти цветови који су нас окруживали, док смо свакодневно шетали — до Буцала, али и преко утрине и оних камена самаца до крајњих кућа северних махала села Ивања…

Лепота Радана сигурно постоји неоткривена, а Шоле је њен симбол: њој и њеној старијој сестри Мири могу да захвалим, што су откривале ту лепоту, и показивале је, уводиле у њену тајну. Као да је то сасвим обична ствар. …Тако се чувао искон, тако се ојачавао идентитет, лепотом се бранило од зла и ругоба савременог света и модерности, али без мржње према новим иницијативама…У животу, у политици, у надању, у веровању, у несебичности, у упорности…

Јутрос ме је пробудила (на Лабудовом брду, изнад Раковице у Београду), слетела на симс прозора, практично четврти спрат — гугутка. Око 5; 41. Гукање. Нисам одмах видео са ког се прозора оглашава, да ли са северне стране, из предсобља, или из собе до парка у којој спавам, јер су због врућина спуштене скоро до краја жалузине. Нисам хтео да је уплашим, нешто је ваљда хтела да ми поручи, откуд знам? Бог се у овом свету никад не појављује, али делује преко добрих људи, птица, голубица, можда и преко ове гугутке? …

Али на читаоце широм Србије, и тамо где се српски језик разуме до краја, па и широм света, верујем и надам се, да ће ови одломци из Шолетових “Необјављених рукописа”, деловати својом непоновљивошћу и тако чувати њен духовни, душевни профил, утиснут у вечност, у којој је…

ЛеЗ 0007302

..


Originally published at carskirez.blogspot.com.