ДНЕВНИК РУШЕВИНА И НЕУСПЕХА

Белатукадруз

ТРАГОМ ЗАМАГЉИВАЊА, ИЛИ О ПРИРОДИ СРПСКОГ ОГЛЕДАЛА

На крају књиге огледа Аветињска метафизика романа-есеја; [штампана почетком 2013. године у оквиру Сабраних радова о Белатукадрузу (алиас Мирославу Лукићу, 1950 — ) ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ].

… Аветињска метафизика Ујкиног дома део је демонизма модерног романа, како би рекао већ цитирани професор Солар. Лукићев роман, опет, да се послужмо Лукачевим размишљањем, припада коначном облику романа као романа; демонизам или фантазмагорија овом књижевном делу служи као унутарњи обликовни момент стварања. Ујкин дом се бави многим стварима, између осталих : љубављу, смрћу, трагедијом, апсурдом, историјом и судбином. И као и сви модерни романи, они понајбољи, и овај модерни роман — да се послужимо Соларовим речима, “као да живи од властитог недостатка: из непрестаног напора да се точно, строго одређено и егзактно искаже изрециво расте у њему слутња да је неизрециво само не — изрециво једног изрицања. Љубав, смрт или умјетност остају његовој анализи загонетка, али баш због своје доследности закључивања он не може негирати њихово постојање и њихову свеобухватност која се опре једностраној усмјерености “рефлекторске технике” , као што се природа “буни” ако се према њој једнострано односимо искључиво као према предмету искориштавања” (стр. 301).

Романескно-есејистичка књига Ујкин дом је пре свега значајна не по техници и теми (књига са том техником и темом има доста), но по дубини и тананости осећања света, реално-метафизичког осећања света. И света друштвеног бића, бирократских феномена, и еротике, и поетике, и религије, и многих видова живота чија дубина и ширина ни мало не умањује локално-балканско, наше, па и Источне Србије.

Дакле, намеће се једна обрнута мисао: од општељудског ка националном упркос, рецимо старински, локалној боји… и топонимији Источне Србије…
 Све у свему, креативни геније Мирослава Лукића је макар у праху праха златног поетског је допринос песништву уопште*.
 Будући да је, по нашем мишљењу, овај есејистички роман богат у својим, како то кажу математички поетичари, Х (икс) значењима; ми смо се одлучили за релативно кратка тумачења само главних тема:
 Ради превредновања… Овај роман, и сам писац Мирослав Лукић више је у некој сенци поетске халабуке политикантско-естрадне тривијалне литературе, “литературе из друге руке”. Осећам обавезу, и пре свега есејистичко-поетичку потребу да о њему и таквим делима говорим, пишем.
 Ево, у овој књизи остварујем ту потребу, верујући да тиме доприносим нечему што би се назвало превредновање савремене књижевности и посебно књижевности друге половине двадесетог века.

полеђина корица истоимене Мркићеве књиге , штампане 2013. године, као 8., на преко 511 стр. (формат 24 цм). То је требало да буде последња књига Кола Првог Канала ФИЛТРА, као нека врста увода или поговора у читање седам мојих књига, проистеклих и насталих из дугогодишњег бављења српском књижевношћу, а посебно превредновањем {књ. “Уметност маховине” — 2003, 174 стр.; “Провалија српске књижевности или о Разарању бастиона и бетона официјелне књижевности (Изводи) , — 2011,чсописна верзија, 1оо- 360 стр. тематског броја часописа “Браничево”, 5–6/ 2011; “Уметност дијагнозе и уметност излечења”, 2016; “ О српској лепоти”, штампаној у тематском броју часописа “Браничево”, 1–4/2012, стр. 227–329 (број посвећен српској поезији XX века — Свођењу биланса”); антологије српске поезије 20. в. Несебичан музеј, 9.изд. ; Себични музеј, најужи избор српске поезије 20. в. (— према часописној верзији штампаној у “Браничеву”, бр. 1–4/2012, стр. 331–453); ОПАЛО ЛИШЋЕ, један од најобимнијих зборника српске поезије 20. в. — штампан почетком новог миленијума, у оквиру мојих Сабраних радова “Уметност махагонија” } .

________

* Овај оглед је већ био написан, када се у београдском часопису САВРЕМЕНИК (95/2001–96/2002), у оквиру блока текстова ПЛУС Нове стваралачке праксе, појавио Лукићев есеј 21. век. Гаталинка и шљивов видик. Легенде о књижевним илузијама, који сам доживео као датум почетка превредновања у српској књижевности. Можда није на одмет овде рећи да је Политика објавила информацију о споменутом броју САВРЕМЕНИКА и у тој белешци није ни споменут најдужи и најзначајнији рад у САВРЕМЕНИКУ — текст Мирослава Лукића, и то је неки знак за став о превредновању. Лукић ме је, својим књигама, охрабрио и подстакао. У огледу о његовом роману УЈКИН ДОМ, експлицитније сам говорио о превредновању и потреби превредновања у нашој књижевности, књижевности друге половине 20. века, па и почетка 21. века. Жустрина духа Мирослава Лукића је нешто што је испровоцирало јасан, одређен став: Превредновање које је лебдело у преалзним временима. Жустрина духа, естетска, критичарско поштење, теоријско али дубоко проосећано знање и осећање естетско и поетичко су нешто што охрабрује у прегалаштву Мирослава Лукића. Одгони осећање отуђености, усамљености у свету песништва. Живот духа који је далеко од отужне лажне поетике књишкости и дубокоумља окретних поетичких фразера, мелодраматичних теорија које нас гуше… У последње време у Политици (међу нама!) , у Новостима… и то баш у вези са неоакадемицима окошталим у динар — поетици… Промотивно примитивне индустрије, естрадне траке, литерарне…Подстакнут Лукићевим радом у Савременику, ја сам у међувремену написао књигу ПРЕВРЕДНОВАЊЕ, на чијем челу стоје Фрагменти о превредновању (Мирослав Лукић). “Фрагменти” зато што је “безгранично соложена тема и проблематика”…..

Указао сам на вредност једног Лукићевог романа (написао их је једанаестак!), вреднујући стваралачки напор Лукића, креативног аутора, интелектуалца, једног од поштенијих…Лукића, односно браћу Лукић, и друге млађе српске књижевнике, доживљавам као ауторе који доприносе на конкретан начин неопходном превредновању. Лукић је започео крчење ове наше “шикаре бардова”. Лукић је разобличио, “ђипање” како у друштву тако и у култури, савременој књижевности, књижевној критици. Назвао је правим именом оно што је обележило минули век. (Резиме )

Белатукадруз (алиас М. Лукић, почетком фебруара 2017)

Мркићева књига је изашла о трошку аутора, који је новац сакупљао за недај-боже (пошто је зашао у девету деценију живота), почетком 2013. А ево, оних седам књига, мојих, које су биле предвиђене за штампање, никако да буду одштампане! Можда и неће бити одштампане за мога живота — не бојим се да то изговорим на глас — из разлога некњижевних, неполитичких, суманутих и субверзивно котеријашких? Врата српских издавачких кућа, оних које би то могле да одштампају, неко је затворио за мене, изгледа, још оног тренутка када сам се усудио да опбелоданим одабрана места , под насловом “Из Карантина”, где ме је држала скоро деценијама нека котеријашка, пре свега, књижевна полиција, српски официјалци. Огадили су књижевни живот и простор, и пре него што је почело распадање бивше нам државе СФРЈ; и оно што данас постоји као некакав књижевни живот, то је само задах једног књижевног живота и мрца.

Огледала српска, серија фотографија. 01

Огледала српска су замућена, замагљена. И то није од јуче, или прекјуче. И неко наставља да их искривљује, још више замућује.

….Душа је пуна којечега, као канта за смеће. Моји тзв. пријатељи ускачу у последње возове, а ја не журим : знам да ћу стићи пре њих, тамо где су се упутили. Иако немам аутомобил, ту корисну машину ( продао сам га годину дана после Августинине сахране, да бих платио трошкове адаптације стана). Неко ми рече да купци некретнина у провинцијама спавају дубоким сном, иако се ја нисам бавио трговином некретнинама.

Свака заблуда има свој рок; погрешни закљуци су мучна ствар. Некада се чини да нису узалудне наде, иако се нико други не оглашава аргументима који бн то потврдили осим врана. И сиктавог гласа погрешне жене. Ко је жена, која воли да поробљава, телом или новцем, ако не деспот? Свака она ситница, преко које сам прешао олако у своје време, све оно чему сам прогледао кроз прсте, излази иза грма, из папрати, као кошмари, као диносауруси…

Затурене ствари, заборављене, сачувале су енергију, за коју мишљах да је ишчезла; прелила се у други облик…

Открио сам Левак, који усисава много тога.

Нигде тако нису густо посејане ниске страсти и лажи, као у друштвима огрезлим у малограђанштини и тихом нестајању; изговори су лепо упаковани, као чоколада или ратлук…. Стр. 1024–1025 — одломак из библиофилског примерака романа МИСТЕРИЈА САХАРИН / Филип Сенковић

Петак, 3.фебруар 2017. 08: 25. Лаб. Брдо. Горњи одломак је преузет из романа који сам написао и штампао пре скоро две деценије (као библиофилско издање). Ни за ту моју књиге није могао да се нађе издавач у Србији. А тек — изван Србије, где се понајвише дају паре појединих министарстава, или само једног, за један ужи круг књижевних трабаната и котеријаша (страначко-политичких). Не треба да спомињем имена тих писаца, препознаћете о којима је реч — то су они углавном које је избацила тзв. “петооктобарска” демократска промена-шарена лажа. Новопартијски миљеници…

Као да нам је неко поставио оваква огледала, нашем Делу, где можемо да се видимо само оволицно, а понекад ни толицно! 02
Српска огледала ,02. Пример који сликом показује и доказује
Огледала, 03. Где се може видети “мало више”
српско огледало, 04. Ето то је највише што се може видети у “том и таквом огледалу”
Узалудно је овде ишчекивати ишта, да се може догодити, што може пружити прилику сваком оном ствараоцу који мисли својом главом и друкчије од наметнутог модела. Постоји баук тзв. академске књижевне критике у Србији, или оне која има употребну вредност: имала је дуго-предуго, више од пола века. И има могућност деловања знатно ширег опсега, него што се претпоставља.

Први пут се пробудио око 6. (пре неки дан). Сетио се сна: Велико пусто камено здање у неком кланцу, неког полупустог предела. Министарство рударства? Напуштено… Прошао кроз пролаз испод тог здања, гледао у висину. Али у том каменом здању, ни људи, ни птица. — У даљини нека величанствена камена литица,нека врста слеђеног каменог водопада. Монументалних размера.

Као да је све то негде у Мишљеновцу (мом родном месту,у неком кланцу) . Зашто баш ту? Помишљам будећи се. Зато што село има три рудника. Два рудника угља и један графита. Напуштени.

Идем уз Зукву. Нека ме жена нешто пита, да ли Бакетова? У потоку крупне рибе, пастрмке. Можда сам у једном тренутку горе у потесу Нарце. Можда ми се привидео покојни отац? Разговарамо о нечем, али не могу да се сетим….

Када сам поново заспао, сањао сам — неред у нашој новој кући у Мишљеновцу, у соби у којој обично спавам.

Разваљен под у библиотеци (то јест у соби у којој сам рођен). Отворен прозор –мали прозор –у соби близу сводова шупе…Ко ли је то отворио?

….

Не читам више ни дневне новине, ни хороскопе. Не заносим се.Тамо је завладала … нека клима попут ових суморних зимских фебруарских дана. Пробудим се, и погледам кроз прозор.

То што прво видим,тај Неред ствари на первазу, то је део једног огромнијег Нереда који је завладао. Апатије која нема краја. Коме је овде стало до нових стваралачких иницијатива, идеја; стварања нових књижевних часописа, који не разговарају самиса собом, већ са читаоцима? Јуче сам објавио једну вест — нисам ни знао да такве новине негде у Србији постоје — “Сеоске новине”, које су излазиле неколико година у 300 примерака — и те сеоске новине су угасиле. А мало пре су ми активисти уделили раскошно одштампане пропагандне материјале обима скоро једног броја наших књижевних часописа, и неколико упаљача. Просто су ми то угурали у руке — не треба да вам кажем које странке, све сте већвидели и знате, могу да ми сутра и прекосутра дођу на врата!
То што видим кроз прозор није весело. Сутра може бити још тужније. На Инстаграму сам публиковао корице мог романа трилогије АНЂУЈКА или МЛАДОСТ БЕЗ СТАРОСТИ ИЛИ ЖИВОТ БЕЗ СМРТИ, тражећи помоћ, и преводиоце за ту књигу (за језике енглески, немачки, шведски, руски, кинески, шпански), мало пре је стигла порука од једног мог старог читаоца и искреног пријатеља: “Зар верујете да ће вам се неко јавити из света? Да ће разумети ваш вапај? Да ће вам помоћи? Сакрили су вас добро, као какву књижевну пепељугу, помирите се са тим. Јер тамо на Фејсбуку, Инстаграму, време губе аутсајдери, површни и ко зна ко све још?!” Човек је у праву више од 50% , можда и 70%?!Овде се не баве проветравањем и отварањем прозора; овде носе у себи тај неки неразумљиви страх од отворених проуора и свежег ваздуха.
Једина добра ствар, последњих неколико дана и ноћи, је то што нема више сувомразице, и што се жива у термометру не спушта испод испод нуле. Можда је са овогодишњом зимом готово — помишљам гледајући кров зграде, који још није обасјало право сунце, ни осушило влагу од отопљеног снега

Како видим, кроз свој мутни прозор, још увек доле на тротоару деле пропагандни материјал активисти неке странке. То је увек добар папир, и много бољи од оног на којем сам читавог живота, о свом руву и круву, штампао књижевне часописе “Заветина”. Али, у сваком том одштампаном примерку, има и мог, и твог динара, знани и незнани читаоче. Видим, активисти се залећу на људе, који силазе из градског аутобуса, као копчеви; људи их заобилазе,као окужене, и журе својим путем даље….

Мисија, ко ју је спречавао,и спречава (још увек)?

Издавање часописа,јуче и данас (у Београду) — свакако је добар показатељ.

Није лако. Из више разлога. Српски књижевни гласник, на пример, који је створио извесну школу, систем и идеју, налазио се — према речима Бранка Лазаревића — у малој, прашњавој,жутој собици у Скопљанској улици,са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале — у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало, прво,кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште — у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње — рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам.

Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),Интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли — његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли.

Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића…

Понтифекс максимус је био Богдан Поповић.

Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија.

Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам.

Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају…

Постојао је известан церемонијал и читав протокол.

Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији,лакше улазили. Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом.

Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца.

Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици…

Српски књижевни гласник — издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава.

Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело.

Као и данас.

Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино „Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. … Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108–109…