Дрина, прва линија одбране

Milisav Savić | 27. октобар 2017. 18:12 |

ЗА МАЧВУ, о којој највише пева, Филип Вишњић често понавља да је богата. А да је богата види се из слике заплењене стоке из песме “Бој на Салашу”. Турци гоне плен од седам хиљада белих оваца, пет хиљада црвених коза, три хиљаде крава музовних, шест стотина мачванских волова…

То да је Мачва била богата, потврђује у свом путопису и потурчени Француз Ибрахим Менсур Ефендија. Он је од Сулејман-паше, у знак захвалности што му се нашао при руци при походу на Србију 1813, добио на поклон “крдо крава и волова, шездесет грла стоке, дванаест бикова и сто двадесет оваца”. Сви путеви били су закрчени стадима и робљем које је из Србије одвођено у Босну, пише потурчени Француз.

Вишњић је и песник сиротиње, раје. Јесте Чупић главни у песми “Бој на Салашу”, али је врло упечатљив и безимени слуга Јуришића Станка. Тај се појављује гологлав, без обуће, одеран и изгребан трњем, упрљан сузама, да би војводама, не називајући им Бога, уз клетве, пренео вест да су Турци ударили на Мачву. Војводе седе и пију вино, а рају сиротињу, коју су завадили с Турцима, остављају на цедилу. Иако им је та раја и коње набавила, оружје сковала, одело скројила.

У БОЈУ на Салашу од Срба нико није погинуо осим неког момка који се полакомио на токе на мртвом Турчину, па је сјахао с коња да их узме. Тада га је прегазила српска коњица. Уношење овог ситног, небитног детаља доприноси уверљивости описа битке, а и следи се поетика равноправног третмана малог и великог, безименог и именованог, ниског и узвишеног, хуморног и трагичног. Но, стихови о бесмисленој погибији младог устаника представљају увертиру за причу сасвим другачије конотације, причу о једином преживелом Турчину. Он није безимени, он се именује као Мехмед капетан. На свом уморном и рањеном коњу Чупић покушава да стигне Турчина, претећи му да ће га пешке гонити и преко Дрине, чак до Зворника. У ситуацији кад се не зна да ли ће Чупић сустићи Турчина, Вишњић проналази компромис: уз признање да је Мачва Чупићева Мехмед моли да му се поштеди живот. Јанко Катић саветује Чупићу да услиши Турчинову молбу, јер ће овај онда причати како су грдно настрадали у походу на Мачву.

У ПЕСМИ “Почетак буне против дахија”, побуњена раја је главни јунак. Од многобројних кнежева који се помињу издвајају се Илија Бирчанин, Јаков Ненадовић и Хаџи Мелентије. Први, као својеглави бунтовник, други као онај који на самрти изговара поруку да Турцима не треба веровати, трећи, као одлучан и мудар војсковођа.

Вишњићева песма “Бој на Мишару” садржи исцрпан списак и српских и турских јунака, првих као победника, других као поражених. Песма је испевана с тачке гледишта поражених, што је иначе стари песнички поступак. Клетве Кулинове љубе заиста су страшне.

МИШАР је, у време битке, 1806, био поље. Данас је насеље на путу Шабац-Обреновац. Тамо где се одиграла битка подигнут је, стотину година касније, скроман споменик.

Поред споменика, табла с натписом “Карађорђеви бунари”. А на двеста метара, у правцу на који указује табла, налази се само један бунар, озидан каменом. Било их је девет. Из бунара водом се снабдевала устаничка војска.

На пут по Вишњићевој Мачви, пошао сам са писцем Миломиром Ђукановићем, добрим познаваоцем овог краја, рођеним у Лешници.

Мишар је био прво наше разочарање на том путу. Србија још увек не уме достојно да обележи своја историјска места.

На пут смо пошли 30. априла 2016, на Велику суботу.

СЛЕДЕЋИ наш циљ био је манастир Чокешина. Ту, у близини тог манастира, сахрањени су српски борци изгинули у бици с Турцима на Лазареву суботу, уочи Цвети, 28. априла 1804. Борце су предводили хајдуци браћа Недић.

О смрти браће Недић различито говоре Вишњић и Вук. Вишњић хвали јунаштво браће Недић, а грди Ћурчију, који је напустио бој. И најављује му смрт од Јакова Ненадовића, који је такође напустио бој.

Вук не пориче храброст Недића, али вели да су се били толико опијанили, да нису знали за себе. Нема никакве грдње Ћурчије, а Јаков Вуку није, очигледно, драг.

У свему осталом, а поготову око свађе међу устаницима, па и току битке, Вишњић и Вук се слажу.

Као у “Боју на Делиграду” Старца Рашка, и у овој песми упућује се псовка на рачун Турака. Псовка излеће из на превару посечене главе Дамјановића Панта. Мртвој глави може се, сматра песник, опростити псовка.

МАНАСТИР Чокешина саграђен је у 15. веку. Ктитор му је био Богдан Чокеш, мачвански властелин.

Манастир је неколико пута рушен. Срушен је и после битке на Чокешини. Обновио га је Милош Обреновић, 1823. године.

У порти манастира подигнут је споменик погинулим устаницима.

Битка се водила недалеко одатле, на брду Липовцу. Пре тога, српски устаници су се причестили у манастиру. Баш као Лазареви оклопници у Цркви Самодрежи на Косову.

Браћа Недићи, тешко рањени, и још десетак бораца погинули су последњи у потоку.

Нема никаквих ознака помоћу којих би се стигло до места битке, “више Врањевца, дубока потока”, како вели Вишњић.

Тек на двеста метара пре попришта наилази се на камен с натписом “Место боја” и стрелицом. Али, до тог камена не бисмо умели да стигнемо, да нас нису упутили сељаци, доле у центру села.

На месту погибије устаника, у густој шуми, пободено је неколико каменова, без икаквог записа.

До тог места дошли смо путељком, зараслим у траву, мокрим од кише.

БИТКУ на Чокешини Леополд Ранке прогласио је српским Термопилима. Историчари се споре око тога да ли је то био самоубилачки или јуначки чин. У сваком случају, устаници су спречили Турке да пристигну у помоћ опседнутом Шапцу, који се сутрадан предао.

На месту битке за одбрану Лознице, 1810, саграђена је црква. Испред цркве два споменика. Анти Богићевићу, команданту устаничке војске, и Филипу Вишњићу, који је у шанцу песмом бодрио устанике.

Вишњић је касније испевао песму и о одбрани Лознице.

Распознају се и шанчеви. Окренути су према Дрини. Дрина је за Мачване била први шанац, прва линија одбране од Турака.

Један од виђенијих Вишњићевих јунака јесте Стојан Чупић, Змај од Ноћаја.

У селу Ноћају испред цркве подигнут му је споменик.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.