Заблуде да ће правда победити

Bogoljub Janićević | 13. март 2018. 17:32 | Коментара: 0

Најактивнија на Косову је била америчка пи-ар агенција “Рудер Фин”. После њихове медијске припреме, по целом свету стигли су инструктори за борбену обуку припадника ОВК у логорима у Албанији

ВЛАСТИ Србије и Срби, не само на Косову већ и у Србији, ослањали су се на то да ће кад-тад победити правда, и да ће Запад и Америка коначно схватити шта је суштина побуне Албанаца на Косову. У овој игри између рата и мира, Србија је била под санкцијама и без иједног пријатеља у свету. Албанци су са своје стране иза себе имали моћне државе и многобројне лобисте које су добро плаћали. Успели су да своје јасне политичке захтеве пласирају Западу и убеде га да је реч о драстичном кршењу људских права и слобода Албанаца, на шта је “западна демократија” била веома осетљива. И они су, међутим, знали да су у Србији људска права на веома високом нивоу, али нису уважавали ниједан аргумент из Србије. Као пијани плота, држали су се тврдње да Србија драстично крши људска права Албанаца у јужној српској покрајини, и да је то разлог за демонстрације и општенародну побуну која траје годинама.

Када су људска права коначно постала “главни проблем”, све друго је било лако. Политичари, лобисти, владе моћних западних земаља и наводне хуманитарне организације, пласирали су негативну пропаганду о наводном тешком положају Албанаца, и тражили да свет реагује. У ствари, припреман је терен за бомбардовање и окупацију Србије.

ВЕОМА активна на Косову била је једна од већих америчких пи-ар агенција “Рудер Фин”, која је била главни саветник лидера косовских сепаратистичких организација. После њихове “припреме терена” стизали су и главни инструктори за борбену обуку припадника ОВК у логорима у Албанији, али и на терену Косова, где српска полиција и војска годинама нису залазиле.

Ова агенција је давала подршку и организаторима побуне Албанаца у Македонији 2001. године. Први контакти лидера сепаратиста и разговори о ангажовању “Рудера Фина” започели су још 1992. године. Ова агенција је и данас присутна на Косову. Поред ове, како тада тако и данас, на Косову и у Србији, била је присутна организација мултимилијардера Сороша, која никада није престајала да подржава албанску независност, да изазива сукобе и смењује легално изабране власти.

Руководство Србије се упорно држало божјег начела да правда увек побеђује. А правда је, и по Богу и по међународном праву, била на нашој страни. Проблем није био у томе што су угрожена људска права Албанаца, јер су њихова права била загарантована Уставом и законима. Део тих права они нису желели да користе, сем када је било у питању право које је њима одговарало, право на пензију, на социјална давања, на здравствену заштиту…

АЛБАНЦИ су се по диктату Запада и својих политичких партија одрекли свих обавеза према држави у којој живе, али се нису одрекли и права. У питању је била политика и јасно предодређен циљ — отцепљење и стварање независне државе Косово на територији суверене државе Србије. У почетку се овом проблему у Србији приступало лежерно и покушавано је да се он реши мирним путем и онда када је већ било очигледно да се албанске политичке партије припремају за оружану побуну.

Стање на Косову се временом све више компликовало и прерастало је из политичког у безбедносни проблем. У почетку се врло мало говорило о појави наоружаних и униформисаних лица и наговештајима да ће се у косовску збиљу умешати НАТО и да одавно постоји план за копнену инвазију и бомбардовање Србије уколико се не испуне сви политички захтеви Албанца.

Кад год би се постигао и минимум договора, кад год је Србија била спремна да учини и најмањи уступак у вези са Косовом и удовољи албанским захтевима, онда би се проналазио некакав повод да се све блокира изазивањем новог проблема или извођењем хиљада Албанаца на улице Приштине и других градова.

У Србији се није веровало информацијама о бомбардовању које су стизале од Албанаца. Гласине о плановима за копнену инвазију и бомбардовању, за које су Албанци унапред знали, чак и неколико година пре агресије, као о опцији у случају да се Србија не може мирним путем уразумити, нису узимане за озбиљно. Грађани, као и део руководства, подсмевали су се таквим информацијама, те се као виц причало “како ће Шеста америчка флота доћи преко Дрима” протерати Србе и ослободити Косово.

Политика око Косова, средином деведесетих година, била је усмерена у остваривање контаката са Албанцима, што би, како се веровало, помогло, томе да се Албанци као народ коначно освесте и направе отклон од својих политичких представника, који их воде у сукоб са дојучерашњим комшијама. Једноставно, део политичког руководства, углавном из редова ЈУЛ-а, није хтео да види или није могао да схвати који је главни циљ Албанаца, који су прљавим новцем купили подршку западних политичара.

У то невреме, Запад није третирао Русију као озбиљан фактор, који би могао да им поремети планове. Знали су да је она немоћна да на било који начин помогне Србији. Србија је била остављена на милост и немилост белосветским хохштаплерима, који су били на челним функцијама у својим државама. Запад није ни желео договор, тражио је све, а није нудио ништа. Претио је агресијом на суверену независну државу… што ће на крају и учинити.

Срби са Косова и Метохије углавном су били изузети из српско-албанских разговора под изговором да су им потребне нове снаге за озбиљне преговоре и да они могу да буду реметилачки фактор у остваривању договора. Наводно, због тога што је већина њих доживела неки вид притисака од шиптарских националиста, или им је неко, убијен, пребијен или протеран у Србију или Црну Гору. Мислило се да ће на тај начин успети да надмудре Албанце, који од ставова зацртаних у документима Прве и Друге призренске лиге и Бујанске конференције нису ни за јоту одступали. Та политичка питања су за њих дубоко укорењена у свести и одступања није смело да буде. Прва и Друга призренска лига и одлуке донете на тим конференцијама су за све Албанце биле закон, и за одступање од тога губила се и губи глава.

Иако се аргументовано доказивало да Албанци уживају већа права у Србији него што уживају мањине у већини западних земаља, па да чак у појединим сегментима имају и већа права од самих Срба, пропагандна машинерија Америке, Велике Британије и њихових сателита није се освртала на то.

Српски представници у разговорима са страним делегацијама су се суочавали са тим да странце интересују само права Албанаца на Косову. Заправо, они су српску страну само замајавали и мудровали испуњавајући форму, јер су били веома добро упознати са правима албанске националне мањине која су била на највишем светском нивоу.

ПЕДЕСЕТ ПРЕМА ЈЕДАН

НЕМОГУЋЕ је било убедити западне политичаре или представнике ОЕБС-а у то да Албанци на Косову и Метохији имају 50 листова и часописа на свом језику, а Срби само један. То је њима стално показивано, у разговорима у Извршном већу Косова и Метохије, када се покретало питање о томе да су Албанци по питању медија неравноправни. У извештај ових светских мешетара никада није ушло то да им је показано дванаест дневних новина на албанском, где се на насловним странама извештавало о активностима “председника републике Косово”. У то време у Приштини је излазио само један дневни лист на српском језику.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.