“Измишљени писци” у врху топ-листа

Марина Мирковић | 13. мај 2017. 22:27 |

Неки од најутицајнијих књижевника света определили су се за живот у анонимности. Читаоци не знају ко стоји иза дела Елене Феранте, како изгледа Пинчон и да ли Пељевин постоји

АНОНИМНОСТ је једно од права која су у овом времену најугроженија, а многим писцима су битни скоро као вода и ваздух. У свету опчињеном славом и “познатошћу” на макар оних Ворхолових 15 минута, многи не могу да разумеју да постоје аутори који стварају из исконске потребе за стварањем, а за то су им потребни мир и могућност да “зађу” међу људе непримећени, да ослушкују, посматрају, записују… Зато је након првобитног шока када је једно бедно новинарско пискарало “разоткрило” идентитет Елене Феранте као олакшање дошла реакција јавности и њене милионске читалачке публике — они су то просто изигнорисали поручивши тако тој људској беди и њему сличнима да их интересује дело и да желе да списатељицу сачувају од удара славе који би неминовно утишао њен глас.

Тако говори Иван Бевц из издавачке куће Booka, захваљујући којој је наша јавност открила управо Ферантеову, чија је друга књига из култне “наполитанске тетралогије” под насловом “Прича о новом презимену” недавно објављена у преводу Јелена Брборић.

“Бедно новинарско пискарало” био је Клаудио Гати, тек последњи у низу многих који су се бавили разоткривањем једне од најинтригантнијих књижевних мистерија у новијој историји — идентитета Елене Феранте. Гати је истраживачки новинар економског листа, који је као “најновију Ферантеову” разоткрио преводиоца Аниту Рају — захваљујући токовима новца, тј. неуобичајено високим уплатама за једног преводиоца. Ипак, “прерачунао се” он — изостала је бука у медијима, камповање папараца пред (милионски вредном) кућом потенцијалне Ферантеове и њеног супруга, писца (чији су литерарни стил одмах бројни “критичари” поистоветили са Елениним).

Сама Елена Феранте, ко год била, објаснила је свој избор да остане анонимна, рекавши да је за њу најбитније да задржи креативни простор — који управо омогућава “структурално одсуство аутора”. Драж њених књига делимично, ипак, свакако лежи и у анонимности писца, а знатижеља о његовом идентитету је, кажу, произвела књижевне детективе у броју који није виђен од разоткривања Џоа Клајна као аутора романа о Клинтоновој председничкој кампањи из 1992, интригантног наслова — “Анонимус”.

Док се Ферантеова “слободном вољом” определила да пише под псеудонимом, постоје и писци за које је то једини могући избор: ауторке романсираних интимних исповести слободоумних Мароканки, или напредних Саудијки, тешко да би сачувале и голи живот, а камоли доживеле бројне преводе својих дела и тако допрле до милиона читалаца широм планете — да не пишу под псеудонимима.

ЧЕТИРИ РУКЕ, ЈЕДНО ИМЕ ПОСТОЈЕ и (не само брачни) парови који се “уједињују” под једним псеудонимом, а пре коју годину “разоткривени” су Швеђани Александар и Александра Андорил, који су своје одвојене књижевне каријере и имена “спојили” и сакрили иза имена Лаш Кеплер — под којим стварају хит трилере.

На трагу Ксенофана, Волтера, Лондона, Твена или нашег Нушића, своја “алтернативна ја” (и то врло креативна и плодна) су створили и неприкосновени владари топ-листа попут Јуа Несбеа, Џоане К. Роулинг или краљице љубавних романа Норе Робертс која “у другом животу” пише — СФ кримиће.

Култни руски писац Виктор Пељевин, толико се изоловао од “књижевне елите” и јавности да теоретичари завере доводе у питање — и само његово постојање, приписујући његова дела групи аутора (чак и компјутеру!).

- Интервјуе не даје, не појављује се да прими награде, комуницира само преко свог агента, а кажу да најчешће обитава у будистичким манастирима у шта је ипак тешко поверовати када прочитате његове савршене сатире наше стварности — каже његов српски издавач, Бевц. — Дакле, велика је шанса да док читате овај текст, у кафеу баш поред или иза вас седи нека будућа Ферантеова, Пељевин, Пинчон… па боље припазите шта причате.

ИМЕ ПРАВО, ЛИК НЕПОЗНАТ

ТОМАС Пинчон, редовни кандидат за Нобелову награду, међу ретким је (претпоставља се) живим писцима ког не би препознао ни најпосвећенији папарацо — његова одлука о потпуном повлачењу из јавности и усамљеничком животу постала је мит за себе, па и тема шала попут оних у серији South Park, где култног аутора “представљају” са некаквом врећом на глави.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.