Из мрачних џепова “Архива у оснивању”

Недељни осврт — Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА

поставио/ла Miroslav Lukić 21.07.2015. 12:55 [ ажурирано 21.07.2015. 12:56 ]

Не тако давно, (1992. ) један наш преводилац и песник питао је великог француског филозофа румунског порекла Сиорана или Чорана како објашњава «морални распад и демонију времена у којем живимо?»

Знате шта је одговорио:

- То су природни процеси. Оно што називамо процесом има негативно одвијање. Сваки корак унапред који човек чини окрене се против њега.

То пише у књизи ПРИРУЧНИК О СТРАСТИ Емила Сиорана ( +1995, Париз), стр. 110, објављеној у преводу на српски Петру Крдуа за овогодишњи Сајам књига. Сјајна књига алхемичара парадокса који је имао посебан дар казивања коме је прибегавао како би избегао јалова теоретисања о филозофији. Књига је изашла у само 500 примерака а заслужује да је има свака библиотека, а пре свега јавне и средњошколске библиотеке. У колико ће библиотека у Србији, стићи, де факто, ова, и на стотине других вредних књига објављених током ове 2009. године? Одговор на ово питање отвара и многа друга питања и пружа прилику да се баци извесна светлост и на спектар других проблема и мука, којима су изложене школске библиотеке у Србији.

Многима је познато из дневне штампе да тек половина школских библиотека у Србији испуњава минималне услове европских стандарда. Од око 1800 школа у Србији све би требало да имају библиотеке. Од тога једва да половина испуњава минимум стандарда који се односе на простор, опрему, књижне фондове и кадрове.Према недавном писању листа «Данас», у школским библиотекама у Србији има око 15 милиона књига од чега је око 10 милиона књига практично неупотребљиво и те књиге би требало расходовати, или понудити јавним библиотекама (према мишљењу Господина Симе Поткоњака, магистра библиотекарства, саветника за средње образовање у Министарству просвете РС).

Школске библиотеке, на жалост, имају периферну улогу у школи пре свега због лоших кадровских решења, јер се на радно место библиотекара често постављају кадрови који су технолошки вишкови, или се у школску библиотеку распоређују по некој «казни». Када зађете у тај мали «библиотечки Сибир» видећете да није мали број наставника који попуњавају фонд часова радећи у библиотеци. То је, према писању београдске штампе, један од узрока што се са ученицима не ради на адекватнији начин, како би они у најранијем узрасту препознали значај књиге.

Садашњи законски прописи омогућавају свима који су везани за наставу да могу да раде у школској библиотеци, осим школском психологу и педагогу.

Током времена, многи су се проблеми нагомилали у раду школских библиотека! Нормативе многи не поштују, ишчекујући нове. У том интеррегнуму који траје дуже времена, школске библиотеке назадују и каскају за потребама времена, савременог читаоца. Весна Црногорац, секретар Библиотекарског друштва Србије не једном је упозоравала на проблеме које стварају нормативи, које је Министарство просвете донело пре петнаестак година, према којима је потребно, поред осталог, да свака школска библиотека има 5.000 књига да би могла да ради, тј. да би библиотекар имао пуно радно време. Такав норматив школске библиотеке практично ограничава да врше отпис фондова и ревизију грађе, јер ако би то урадили остали би на 1000 јединица библиотечке грађе и изгубили би посао.

И Госпођа Весна Црногорац, секретар, и Господин Саша Лазић, председник Друштва школских библиотекара Србије, потврђују да су фондови школских библиотека прилично застарели и да не прате и не подржавају наставни процес. Због тога, наравно, нису криви школски библиотекари, ни школе по Србији.

Проблем, у раду школских библиотека, не само у унутрашњости у Србији, него и у Београду и по већим градовима земље, представља, и уврежена предрасуда да су школске библиотеке само места за позајмицу и читање школске лектире, што је на данашњем ступњу информационе технологије смешно, недопустиво, да не кажем трагично. Школска библиотека је место где се долази до грађе и извора који подржавају цео наставни процес. Библиотечка грађа не подразумева само књиге у штампаном облику на папиру, периодику, већ и грађу на свим врстама медија. Па и дигиталне књиге, које се публикују у тзв. ПДФ формату. Пре непуна два месеца Господин С. Поткоњак је обећао да ће Министарство просвете у наредном периоду — надајмо се да то неће потрајати предуго — донети нове стандарде, који ће јасније дефинисати место и улогу школских библиотека. Природно је очекивати да школска библиотека постане нека врста мултимедијалног центра, да добије улогу модерног сервиса — који окупља ученике и наставнике и стручне сараднике. Многе културно-просветне активности треба да се организују у школским библиотекама…

Ко је суштински одговоран што је општа ситуација у области школског библиотекарства невесела и пуна нелогичности? Библиотекари? Директори школа? Наставници? Погледајте како су различити услови у којима трају и некако опстају школске библиотеке, не само у забаченим местима неких наших региона, него и на простору, рецимо, централнобеоградских општина. Има библиотека које су смештена на сасвим неадекватним местима, која су испод сваког минимума норматива и стандарда. Није тако велик број школа које у оквиру библиотеке имају читаоницу, наставничку и ученичку библиотеку, одељење периодике, депо за чување неактуелне и друге књижне и некњижне грађе. Колико је у Србији још увек библиотека које немају ни неки половни пентијум, и у којима су књиге смештене по ненаменским полицама и орманима добијеним од месних заједница које су укинуте и престале да постоје? Или по орманима избаченим из некадашњих кабинета? Добре интернет-везе су за многе школске библиотеке недостижан сан.

Једна од несхватљивих нелогичности у области школског библиотекарства је и чињеница да држава врши откуп књига само за јавне, али не и за школске библиотеке. Према важећем закону, локалне самоуправе треба да финансирају набавку књига за школске библиотеке, али према постојећој пракси и стању књижних фондова школских библиотека, локалним заједницама је све друго било важније од тога. Шта такво опште стање у библиотекарству средњих и основних школа има за природну последицу?

Основни облик набавке нових књига, већ дужи низ година, није куповина, већ се обнављање фонда своди на поклањање, а на тај начин у школску библиотеку уносе се књиге којима ту најчешће није место. Тако се читаоци, пре свега ученици и наставници, временом одбијају од библиотека…

Ко је за то крив? Сетимо се Сиоранових речи : «морални распад и демонија времена у којем живимо» Да ли су то «природни процеси»?

поставио Ivan Shishman 26.09.2010. 07:48 [ Ажурирао/ла 23.04.2016. 06:52 Miroslav Lukić ]

У уторак 28. септембра 2010 године, у Удружењу књижевника Србије, програм представљања нових књига Шумадијских метафора, биће говора и о књизи одабраних песама Белатукадруза ЛАС ВИЛАЈЕТ, прошлогодишњег добитника Карађорђеве повеље.

Програм Шумадијских метафора започиње у 12 часова

____________________

Песме из ЛАС ВИЛАЈЕТА

ЈУСТИНИЈАНОВ РИБЊАК

Знам, знам сву нашу тугу, несрећу и судбину!

И мука ми је од марама које су нам везали

преко очију векови, туђин и сеобе.

Историја Соколу зулум учинила,

зулум учинила — кућу запалила!

Јој!

Јој, Соколе!

Угасићемо пожар,

водом са царских извора

са смарагдних извора испод Радана.

Још лепшу ћемо сазидати Кућу;

нек соколићи не пиште,

а ни ти не куни,

мој Соколе, историју,

хиљаду година самоће,

виђење из другог угла,

јер ја сам старији од досељеника

и сваке историје пораза.

Ја сам двестагодишњи златни шаран

што има крила

вичнија од сокола.

Ја путујем брже од птица (ваздухом)

и (кроз земљу) брзином

водотока са Радана!

Овде да копамо,

мало дубље

и мало ниже,

овде да копамо, чујеш ли ме?

Не инати се, него ме саслушај!

Овде да копамо, у воћњаку.

Овде где нас упућује Клокот.

Јер кроз клокот говори

корњача и змија и шаран

и закопано благо,

смрека и теме планине.

Воденица поточара

са сојкама и врбама,

орасима разговара.

Праћака се испод липа

сред воћњака златни шаран

симболима покопаним

сав ишаран –

црвен и позлаћен,

лимунастожут.

Ту где се завршава,

мој Соколе,

баш почиње пут!…

(Влади Драгутиновом Соколовићу, у његовом воћњаку

подно Радана, у суботу, 10. јуна 2000. године)

ВРАТА ЗВИЖДА

Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,

као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса

и гледао коњика како јаше кроз орашје –

нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.

Не стари, већ млади незакржљали брестови,

нека ми праве друштво — беле трешње, црно грожђе,

детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.

Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,

као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!

Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.

Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух.

У лишћу јоргована, руја, купине, у класовима ражи.

Ту бих писао последње квартете, макар и глух,

као Бетовен. Ту, дух нека сва сећања претражи.

Учини, Боже, да тај брежуљак постане као левак

у који се слева све — хук и мук — као кишница кроз олук.

Знам да ме ту можеш чути, ту где Те нико не слуша.

Где криче паунови, морке, феникси и фламингоси.

Ту, где ме нико није чуо како треба, доба.

Ту, где већ годинама не гази нога боса.

Ту, где се тајна осмехује, као дева, из гроба.

Ту нек ми буде пристаниште, кула, вечна соба!

Учини, Боже, да тај брежуљак, где успевају жиле

испод бусења (које не пасе стока) — погодног за четке,

обрасте боровима, јоргованима, оскорушама, тујом.

Столећима је већ ћутао са остругом,

глогом, дреном, пасјим дреном, тугом, рујом.

Истреби, Боже, трњак, кошуљице змијске, багремље,

па, макар оно што је било немо, постало још немље!…

(Четвртак, 29 Х ’98)

поставио БЕЛАТУКАДРУЗ 23.10.2009. 00:21 [ Ажурирао/ла 23.04.2016. 06:46 Miroslav Lukić ]

НЕВИДЉИВИ ПОКРЕТИ ДУШЕ У ПЕСНИШТВУ МИРОСЛАВА ЛУКИЋА

Мирослав Лукић је један у низу скрајнутих српских песника. Не чита се довољно. О његовој поезији се не пише онолико колико је неопходно. Није протумачен како ваља. Остаје да сачека тренутак у којем ће се то збити. Није ли тај тренутак управо приспео?

Када читаоцима можемо да понудимо његове сабране одабране песме морамо најпре покушати да одговоримо на питање зашто је то тако како смо прибележили. Лукић нема длаке на језику. Годинама већ он покушава да уреди нашу књижевну магазу у којој се, по његовом мишљењу, накотило поприлично лажних величина и затурило по ћошковима, ако и тамо, поприлично незаслужено заборављених или уопште неуочених аутентичних песничких гласова. Његова антологија Несебичан музеј (штампано је осам издања) годинама је већ трн у оку нашем (лажном) песничком и (још лажнијем) критичарском естаблишменту. Она је била, и остала, оно што — уверени смо једна права и здрава — антологија најпре мора да буде: субјективан преглед српског песништва двадесетог века који ни по чему није преписивачко (понављачко) ступање зацртаним унапред корацима по утабаним (опетованим) траговима. Она је била — несхватљиво је то такође нашим антологичарима „олимпијцима“ који су сами себи критичарске маказе уденули у шаке — и “покретна”: ширила се, мењала, мањила, еда би се зауставила на педесетак имена међу којима је бар трећина оних о којима наша такозвана критичарска јавност готово ништа — ако уопште ишта — зна. Неке тобожње песничке перјанице су или прескочене или сведене на праву меру. Сви се (и прецртани песници и затечени и индиректно прозвани критичари лаудатори) не прихватају пера и не ступају у полемику. Антологија је погодила равно у мету); антологичар је проглашен, не јавно, већ испод жита, књижевном personom non grata. Лукић остаје Лукић и у критичким текстовима. Књижевна наша машинерија се ни на њих у довољној мери не осврће, али — освете ради — заобилази и његове песме и његове романе. Није тако било када се Лукић као млади писац појавио на нашој књижевној сцени. Најпохвалнији одзиви на његово стваралаштво управо су се појавили тада. А онда је уследио сукоб, који ће се претворити у су-коб, но уверени смо да ће се обити о главу онима који преко несумњиво релевантне књижевне чињенице каква јесте песник о којем пишемо неодговорно прелазе. Да би се са игнорантима сукобио до даске, наш антологичар је објавио пре коначне верзије своје антологије, Опало лишће — антологију у коју је сместио песнике и песме који су — по његову суду — од појаве првих његових антологијских прегледа несумњиво увенули. Свели не признају да су увели; ђулићи су убеђени да ће њихово песништво својим мирисом (о)кадити и генерације (не)читалаца који тек пристижу.

Други проблем праве сама издања Лукићевих песама: у питању су тешко доступне књиге штампане у малим тиражима, електронска издања, те су и они читаоци који су вољни да се са њима понесу — ако правих читалаца поезије, чак и међу самим песницима, код нас уопште и има — онемогућени да до њих лако и брзо дођу.

Трећи проблем саме су Лукићеве песме. По много чему оне се разликују од осталих којима врви наша песничка сцена. Посебно од оних које се, унапред, и непрочитане, или криво ишчитане, проглашавају антологијским иако би се тешко доказати могло да песме уопште и јесу. Но, правих песника нема — и добро је што је тако — ако њихово песништво није самосвојно и у сукобу, или немирењу бар, са оним што влада у песничкој арени која се не прихвата као оно што јесте — и мора да буде — песнички ринг у којем прави песници деле и примају ударце. Није поезија заливање уве(х)лог цвећа у напрслим вазама. Олуј је она. Вихорни. Асоцирајмо Ничеа: песници и песнице. Као што је немачки мислилац узео маљ да дроби овештале философске системе, и песници треба да се наоружају песничким стилетима еда би распарали, пуне триња и паучине, лутке које се продају за песничке кипове, и не само у нашој поетској републици.

Песник је књигу која је пред вама потписао псеудонимом Белатукадруз. Тако се прикључио читавој групи наших и страних писаца који су се псеудонимом “покрили” не да се скрију већ да покажу како је оно што стварају гејзеровски (да ли и песоаски притом?) полетело у неколиким правцима еда би се на самим врховима песниковања стопило изнова.

Наслов изборника преузет је из арапског језика (придружен му је члан из шпанског, те је дошло до језичке симбиозе која, песнички збори о арабизацији Шпаније, а асоцира на балканску синтезу од које смо непотребно покушали да побегнемо): Las vilajet. Преводи се и као завичај и као провинција. (Завичај је увек главни град, и сваке провинције.) Наслову припомаже поднаслов: анонимна хроника.

Први стих прве песме књиге “Химере”: Говорио сам већ о химерама, наговештава да се збирка надовезује на збирке које су јој претходиле, једнако као што се време у којем се песник находи „лепи“ на оно које му је претходило и у којем је песник такође песниКовао.

Las Vilajet петоделна је књига: “Фантазмагорична историја”; “Свеска за разговор”; “Повратак у Елеузину”; “Мађије Е. Белатукадруза” и “Болани Дојчин” њених су пет циклуса. Симболика броја пет је и више него очигледна, а наслови циклуса и више него индикативни, али и семантички амбивалентни. Круг се затвара: из фантазмагоричне историје (има ли је негде другде осим у машталенду?) приспева се до Боланог Дојчина који је, истовремено, и митски јунак и лик усменог песништва, али и метафоричка замена за поезију која је — како то вели Леополдо де Луис– дисање кроз рану.

Песник бежи од риме. Али, и она покадшто севне. Много су присутније алитерације и асонанце (за другу ћемо навести само један пример из песме „Химере“: Тишина летња ритова ливада). Песник се уклања од нападних стилских фигура. Није све у метафоризацији. Поезија може бити и нешто крајње озбиљно, од душе откинуто. Оно што покрива и стварно и иреално. Претворити се у све-поезију која се прелива и у прозу, која дотиче из прозе. И из есејистике. Нимало случајно и у Несебичном музеју налазе се одломци и из романа, прича, есејистичких текстова…

Постоје у Лукићевим песмама (пошто их је он написао толико да се може говорити и о песничком океану његове поезије, ограничавамо се само на песме које су у нашем избору) речи-теме: лавиринт; камен; змија; душа; moara parasita (пуста воденица); недођин; хиљаду година самоће; врана; анђео… Ту су и многобројни локализми, који понекад „замиришу“ на неологизам: брзавица; ваљавица; вампировић; вампирџија; ветруна; гаљата; загубица; заструг; зђубросан; катраница; муктаџија; муљак; навасовати; панађур; полока… Прави неологизми су (рескирајмо и опкладимо се у то): вукобаукомобил, потокопловац и рекопловац.

Скрећемо пажњу и на синтагме који онеобичавају песме: слапови хмеља (“Химере” и “Исто то, али мало другачије”); пљускови светлости (“Исто то, али мало другачије”); светлосне пљускове (“Уредници”); Пљуснула је светлост (“Moara parasita”); сабља светлости (“Влашки љубавник”); блудне вртоглавице (“Шехабедин”), шубарасти брежуљак (Исто); брежуљку шубарастом (“Треће невање сна: бубрези”); накот тмине (“Стефан Лазаревић”); кости које боле (“1781 камен Милисава Станковића”); градили… сласно (“Мајстори мале магазе”); свезана времена (“Змија бела као снег”); прашину … дебелу (“Извештај о битном рукопису” и “Moara parasita”); бокови вира (“Духови пусте воденице”); јазовима душе (“Духови пусте воденице” и “Лудвигу ван Бетовену”); министри Кошмара (“Месечина”); проклете историје (“Ламент над кућом светих ратова”); пљусковима нереда (“(Пре)рана јесен”); густина судбине (Исто).

Не смеју се заборавити ни песничке слике, метафоричке и метонимијске, реалистичке и надреалне, ироничне и црнохуморне, лирске и понорне: у лавиринту црна учитељица набрекле вулве, мами минотаура (“Исто то, али мало друкчије”); Није тешко одрешити снове / братовљеве, очеве, мајчине. / Мртви навраћају у наш дом ноћу и понекад су неизбежни (Исто); Вртлог има облик левка, / левком дух силази / у лавиринт и снове… (Исто; кључни левак светске поезије онај је којим се сјурујемо у Дантеов пакао); Соба слуша ту расправу ствари / и пуши невидљиву цигарету… (Исто); Материца предела се затворила / као цвет у сутон летњи (“Фантазмагорична историја”); учинити видљивим невидљиво (“Стефан Лазаревић”); светлост све обасјава, / ширећи до прскања (Исто); зазиђавали су претходна времена (“Мајстори мале магазе”); Мртви у гробовима сањају / све снове уснулих (“Из Горунове горе”); Цвркут је превод дрхтања (“Шумска ћерка са чешљугаром”); Сваки живи створ има своје вибрирање / и сваки предмет… (“У славу несанице и грознице”); Зуби су огледало душе — код човека (“Нобелова награда”); страва снова и страва буђења (“Путовање ка граду Јерусалиму”); Бог се вратио овде као руски војник (“Виче моја глава из торбе”); Бог је вечно на ногама. / Бог нам иде у сусрет

(“Посвећено дрво — запис”); Смрт чини видљивим / огроман невидљиви / и непролазни живот (“12 јануар 1998”); Утрнула је душа градова и села / и многих људи (Исто); Воденичар је тужан, ал` се осмехује / Осмехује се својој смрти дивној (“Духови пусте воденице”); и у души мрачно (“Духови пусте воденице”); време је цурило непрестано снажним млазевима (“Треће сневање сна: бубрези”); Не црн, већ прљавозеленкаст/ (као крастава жаба) / примицао се сумрак / миришући на сок од вишања, / милео је као бубамара / преливајући се преко врбака, поља (“Лудвигу ван Бетовену”); сваки се стих, као матора кокош, кува / дуго (“Анђео ћутања”; Мајаковски, у Облаку у панталонама, има сличну — развијенију — слику: у грудима му се мрви и кључа / док не запева, и док се копрца / глупава риба надахнућа, / тихо, у жабокречини срца. // И док се кува уз шкрипу рима / од љубави и славуја папазјанија док се ствара); опружила се тишина (“Солунска тетралогија”). Неке песничке слике постају гномске: Није страшно нестајање: дивније је настајање (“Нобелова награда”); Живот је кратак, чак и кад потраје предуго, ако је човек осуђен на / једно место, једну земљу, један језик, језик који одумире (“Уместо поговора”); Сећање и страсти су слепчовође (Домаћи паук”); Смрт даје смисао сваком животу (“Књижевници и фарисеји…”).

Семантичку амбивалентност илустроваћемо једним примером. Када наиђемо, у песми „1781 камен Милисава Станковића“, на стихове: Превејан је ово свет / Они који су највише поднели /заглибљени су у муљу до грла, придев којим они отпочињу, поред свог основног значења, може бити прочитан, метафорички, и као “превејан” муљем.

Стихови Мирослава Лукића окупани су светлошћу. Но, то је и она светлост која допире из далеке историјске тмине, средњевековна, и византијска, која је обојила стихове највећег српског средњевековног писца Доментијана, о којој Ђорђе Трифуновић пише како је она и „жал за светлошћу која нас је давно, давно минула“ и како се она најпре — да ли и једино? — унутрашњим очима да сагледати. Као што, опет по сјајном увиду Ђорђа Трифуновића, Доментијан „види и невидљиве покрете душе и чује нечујне звукове“, тако се у песништву Мирослава Лукића појављује, и остварује, као основни поетички захтев, онај по којем треба — а могуће је једино правом песнику — учинити невидљиво видљивим. И у духу. И духу.

Лукићу говори читава природа. Песник је срастао са њом и њен је говор песма која га пева у исти мах када он о њој пропева.

Песник је Јанус. Једно му је лице ноћно, друго дневно; једно је оно које гњура у стварност која га купа, друго се љуљушка на таласима снова.

Песник је — прикривени — poeta doctus, прави — и велики — цитатни песник. Читав свет је велика књига, али су и све написане књиге Свет. Палимсестно се пише по Библији. Призивају се (многе песме одазив су на њих) усмене умотворине („Брзалица о ишчезлом“ посвећена је Растку Петровићу; у песми “Јустинијанов рибњак” стих преузет из усмене песме Дјевојка соколу зулум учинила преобраћа се у стих Историја Соколу зулум учинила; и други стихови умећу се у песме; цитирају се влашке басме, говори о влашкој магији и тако уводи на велика врата стиха усмено лирско, митско и легендарно; Недођин је чест поетски топос). Такође и средњовековни списи. Многобројни историјски извори (нпр. Константин Филозоф, Константин Јиричек, Глиша Елизовић, Веселин Чајкановић…) Изборник садржи многобројне прозне уметке. Песме се хране историјом. Да ли се збива и обрнуто? (О томе ће моћи тек будући историчари да прозборе коју.) Друго се тек нуди; прво је преузето, постало месо песама, скеле на којима се оне држе. У овој палимсестној поезији могу се листати годови историје, једнако као и годови песмовања. Не смемо заборавити како је човек и биће историје, а не само језика. Он није само јединка. Поред њега су и други. Лукић заговара другост о којој је сачинио књигу Цветан Тодоров. Треба гледати друге, али и видети себе очима другог. И оног ко припада другој (и исламској) култури. Има ли, бар у смрти, измирења. Можда је прави поглед онај искоса. Но, ко историјом витла? Јунаци? Хероји? Гени? Судбина? Коб?

У цитатној „игри“ је и Јеротеј Рачанин. Али и Проперције и његове песме посвећене Цинтији. Декарт, као и слика „Откриће меда“ П. де Косима. Из песама се могу „вадити“ хаику песме. Често се песник „наслања“ на Пастернака и Цветајеву. Када у песми „Moara parasita“ налетимо на стих Ђаволи одлазе / мајмуни долазе! присетимо се Алексеја Ремизова. Песма „Сабласт коња“ посвећена је Николају Заболоцком.

Растко Петровић је један од стожерних цитираних песника. Честе су асоцијације на његову причу „Немогући ратар“. Налазимо их, на пример, у песми „Уместо поговора“: Ако сањам о Музеју Немогућег Ратара, није ли то сан о перуанском / Златном врту? На другом полу је — очекивано — Милош Црњански. У песми „Путовање ка граду Јерусалиму“ налази се и стих: О, све је у вези невидљивој, нераскидивој. И Лукић, као и Црњански, даје коментаре песама. (За старијег песника био је то нови лирски жанр.)

Не заборавља се ни Васко Попа. Треба упоредити песме о белуцима двојице песника (Попе и оног о којем пишемо). Велики је симболички набој речи камен у Лукићеву песништву. Нашем песнику отворити камен значи разбити, обестајнити… Када пева о малој магази, то нас асоцира на Попину малу кутију.

Наслов кратке песме „Узалуд је тражим“ ехо је Миљковићевог наслова „Узалуд је будим“.

Има и аутоцитата: једна песма се зове “Архив у оснивању”; ту је и “Музеј Немогућег Ратара”; трговци светлости јављају се у песми “12 јануар 1998”, а уметност махагонија у песми “Тумачење снова”…

Неколике песме рат су са уредницима који нису били у стању да открију ново и изазовно у Лукићевој поезији. Пуне су критичких тонова. Песник се не либи ни сатиричког ни политичког (треба видети како се користе подаци преузети из Паћепине књиге Црвени хоризонти), понекад протканог (црно)хуморним.

Метонимија је равноправна с метафором: као корице у мач, / вратио сам на полице / пола метра историје (“Домаћи паук”). Метонимијско је право извориште значењске амбиваленције.

Учесталим реторским питањима постиже се, и подиже, драматичност певаног, њена несмирајност.

Не заборављају се ономатопеје.

Честа су набрајања, кумулације, као код барокних песника, али и у Шејкином Ђубришту и у Кишовим песмама и прозним остварењима. (Киш је, бар када је о његовој поезији реч, сав „произишао“ из Шејке.)

Лукић се непрестано пита, и проверава у пракси, колико се песма може раздесити а да песма остане. Он пева углавном дуге песме. Грана их у циклусе. Задржава, као њихову кичму, наративно. Но, непрестано то наративно уплиће у ритмички вез, коло. Убацује у игру и снове. Њихово тумачење. Попут себи далеких дадаиста и нешто ближих надреалиста, не ретко, песму изједначава са сновима. Чини је сликом сна градећи је техником сна. Све је код њега истовремено двополно. Поред сновиделног, ту је и — вештим уздизањем пресног у поетско — и оно што бисмо могли означити као лирски производ радње која би се истинословљењем могла означити. Лукић не признаје и кад је о стварању песама реч, једнако као и када је говор о давању критичких судова, оно што би се могло окрстити као лажно. Читав његов књижевни опус је борба против лажних вредности, фалш романа и непоезије.

Основна формула Лукићеве песме је ни… ни. Постајемо ли, тако, Атлантиђани? Јесмо ли — несвесни тога — нестали? Или се, можда, само, предругојачили? Из ког јајета се испиљује (балкански) Феникс?

У песми “Вештина уношења поља у Вечност” бојно поље владари свијају у свитак, битка (ране) постаје књига. Стреле и мачеви су слова. Или се преобраћају у њих. Шта читамо? Ко чита? Ко може да ишчита одиграно? Шта су поновна читања? Отварање рана? Прослеђивање или позлеђивање?

Поетички стихови нашег песника су: Поновна читања су плодоноснија / од најобилнијих пљускова (“Вештина уношења поља у Вечност”); Ко је био ближи / тим невидљивим духовним силама / које делују из Тамерлана и њиме: / Констатин Филозоф или Борхес? (“Тамерлан”); Поезија је алхемија (…) / (…) последња одбрана (“”Уместо поговора”); Од убуђалог се прави лек — пеницилин, тако и од пропалих и одбачених облика и материјала, биће створено нешто друго… (“Moara parasita”); Књижевност не може ништа поправити! (“Друго сневање сна: плућа”); Уметност се храни најбезначајнијим појединостима (Лудвигу ван Бетовену”); … Све што један песник има, / то је оно што нема (Исто); Мисли не треба одевати у слике (“Сабласти”). Издвајамо оне који се налазе у песми „Влашка магија“ (они су само срце Лукићева певања): Моје гледање и з н у т р а, / мој унутрашњи поглед постаје свевидећи.

Лукићева песма је лов вибрација. Али чега? Али чијих? И смрти!

Он може да потпише мисао Октавија Паса: „Поезија нам открива ко смо и позива нас да будемо што смо.“ Лукићева несумњиво то чини.

Душан Стојковић


Originally published at sites.google.com.