“Бранићу Србију и кад будем мртва”.

ИСПОВЕСТ

Моју мајку, бившу мис, убили Албанци

Драган Вујичић | 02. април 2017. 09:16 | Коментара: 0

ПРЕ 18 година код села Љубенић крај Пећи погинула је Љиљана Жикић Карађорђевић, песникиња и добровољац Војске Србије. Имала је тада 42 године. У ратном дневнику 125. моторизоване бригаде остало је записано да је група војника ноћу упала у албанску терористичку заседу и да су поред Љиљане погинула још два припадника српске војске.

У ратном рапорту 125. бригаде није забележено да је Љиљана на Космет кренула пошто су пале прве НАТО бомбе. Њена ћерка Дина први пут јавно сведочи о томе како је њена мајка била нестрпљива и није више могла да чека брата Богдана Ђоговића из Аустралије, који је такође јавио да долази у српске ровове. Пре него што је на Бубањ потоку обукла униформу, написала је последњу песму “Бранићу Србију и кад будем мртва”.

Песникиња је, сем кћери Дени и Дине, у два брака изродила четири сина. Сви су од те 1999. сирочићи.

- Моја прича је можда тужна, али само допола — почиње исповест за “Новости” Дина Галорини (26). — Када сам се опраштала са мајком, на месном гробљу у Жабарима, месец дана по њеној смрти, имала сам осам година. Сви ми, деца, били смо уплакани. Била је врућина. Тешио нас је ујак Богдан, тетка Гордана, неки људи у униформама чија лица и данас памтим. Не и презимена. А онда су мене и брата Алберта одвели у нови дом у Барајево код тетка Љиље. Најбоље жене на свету, најбоље мајке на планети!

Девојка нам говори без суза. Из дамске торбе вади и показује слике мајки: Љиље један и Љиље два.

ЧЕКА УЛИЦУ У КРАГУЈЕВЦУ Љиљана је рођена 9. марта 1957. у Крагујевцу. Похађала је музичку и балетску школу, а дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. Као дете играла је у дечјем позоришту “Јоаким Вујић”. Њена збирка песама “Како ти је” посвећена је њеној деци. После рата одликована је Орденом заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Постоји иницијатива да нека улица у Крагујевцу добије њено име.

- Права мати ми је била песник, то сам схватила тек у пубертету. Мајка која нас је усвојила је, да кажем, “усмени” књижевник — наставља Дина. — Кроз њене приче научила сам шта значи бити човек. Све о животу, о добру и злу, племенитости и људском достојанству, научила сам у Барајеву.

Са мајчином поезијом срела се у својој шеснаестој години. Учили су Милана Ракића, вели, читали су “Симониду”. Схватила је да има сличну песму у кутији од ципела. Песму је мајка исписала тушем на паус папиру: “Бранићу Србију и кад будем мртва”.

Љиљана је рођена у Крагујевцу. Бог јој је дао лепоту. На такмичењу за мис Србије победила је 1978. у својој 16. години. Према породичним причама, сем лепоте, Бог јој је дао и многе таленте, али и ћуд планинског ветра. У првом браку родила је Дени (данас 36) и Марка (35). И у другом браку “кренули” су је синови. Родили су се Дино (30), Мауро (29), Алберто (27) и, на крају, кћер Дина.

Прва збирка њених песама зове се “Теби”. Дина не зна да ли су биле три или четири књиге. Осамдесетих година Љиљанин лик красио је часописе широм СФРЈ. Играла је у филмовима “Тигар”, “Балкан експрес”, “Грлом у јагоде”…

- Не знам како се мати окренула патриотској поезији — наставља наша саговорница. — Породичне слике, исечци из новина и ујнина прича сведоче да се негде 1994. у Канади сусрела са принцом Томиславом Карађорђевићем. Посећивала га је потом и на Опленцу. Наводно, постоји прича да јој је он дозволио да чак користи и његово презиме.

Ружан део живота Дина боји веселим данима одрастања у Барајеву. У ратном лудилу 1999. догодило се да очеви Љиљине деце дођу и “одаберу” четворо које ће они одгајати. Свог сина и кћер узео је први муж, а два сина други. Ипак, испоставило се да су она и Алберто имали највише среће и отишли у хранитељску породицу у Барајево…

Љиљана Жикић

- Алберто је свој човек и вози камион по америчким пространствима, а ја управо приводим крају мастер на Факултету за примењени менаџмент, економију и финансије — наставља Дина. — Поносна сам што личим на мајку. Некада сам радила ревије. Не жалим се на судбину јер оно што ми је Господ одузео то ми је и дао. Да, и ја сам се удала млада, у 19. добила сина, па се развела. Мој Виктор сада пуни седам година и крећемо у школу.

Сва Љиљанина деца остала су у свакодневном контакту, мада живе по Шведској и Канади. Дина вели да због временских разлика и “Скајпа” има проблем са неиспаваношћу.

Приповеда анегдоту коју је доживео њен брат на северноамеричком континенту:

- У канадским новинама Алберто је прочитао да се спрема промоција књиге песама наше мајке у Торонту. Била је репортажа о аутору, пореклом Србину. Човек је на промоцији рецитовао Љиљине песме и говорио о њеном животу. На крају је Алберто устао и представио се. Човек који је представљао своју књигу бризнуо је у плач, а за њим и сви у сали, укључујући и новинаре. Многи на промоцији су мислили да аутор мало “фарба” стварност…

Љиљана са принцом Томиславом

Дина Галорини открива и како је остала у Србији и зашто није с браћом у Канади.

- После развода имала сам кризу и тада сам се први пут “сетила” да ми је мајка пала за отаџбину — говори девојка. — То је било пре три-четири године, када сам закуцала на врата Министарства за социјална питања… Устао је човек и питао ме за име. Рекла сам. Онда је он раширио руке и питао где се кријемо, срам нас било. Ја у шоку — он на ивици суза.

Што би рекао Црњански — “Случај комедијант!”

Испоставило се да је то био државни секретар за борачка питања Драган Поповић, пријатељ Динине мајке још из Крагујевца. Обоје су били у рату и он је касније чуо да је погинула. Када је тражио где су Љиљина деца, рекли су му да су их “покупили” очеви.

Дина Галорини је први факултетски стипендиста од доношења Закона о правима деце палих бораца у минулом рату, који је на снази четири године. Тада је потписан уговор са 36 наших универзитета и виших школа, државних и приватних, да трошкове студирања ове деце сноси држава.

Дину одгајила тетка Љиља

ДОБРИ УЈАК БОГДАН

Љиљана је отишла на Космет не сачекавши брата Богдана, који се из Аустралије спаковао и кренуо у добровољце. Договор је био да се сретну у 125. моторизованој бригади на КиМ.

- Ујак је таман задужио униформу и био је на некој обуци у Бубањ потоку пре одласка на Косово, када му је дошао официр и рекао: “Ти, Ђоговићу, не идеш” — прича Дина. — Кажу, ујак је био у шоку. Толики пут… А онда, неколико дана касније док је чекао објашњење од војних власти, пришао му је исти официр и саопштио да су Ђоговићи већ довољно дали Србији. Љиља је погинула. Богдан је преминуо прошле године. Последња жеља му је била да га сахране поред сестре Љиље. Његово тело је пребачено из Канаде и спуштено поред моје мајке.

БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА

И кад умрем, ја ћу ногом опет стати

да стојим ко храбра и висока стена

поглед ће вечно границу да прати

ни гроб ми неће рећи да ме нема.

Изникнућу свуда где се миче цвеће

где ваздуха има и где нема,

тамо за све ћу бити и

за шта се не зна и

за оно кол’ко можемо да знамо.

Стражар ћу бити сурови и страшни

туђин и лопов да стално плаши

јер Србин не може да се зове робом

Србија ту су сви векови наши.

Чуваћу границу српске земље моје

опрост за грумен нећу дати ником

Моје ће руке хлеб сваком да нуде,

ал’ Србију никад, то је све што имам!

Ни огњишта, гробља, ни дедове моје,

због њих ће погача и отров да буде.

И кад умрем ја ћу ногом опет стати

да стојим ко храбра и висока стена

поглед ће вечно границу да прати,

ни гроб ми неће рећи да ме нема.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.