Копаћемо џабе ако Далибору нађемо младу

Са копачима бунара на имањима под космајем, од првог ашова до прве кофе воде. Када из земље крене први литар, срећа је и за копаче и за домаћине

СРЂАН Стојов (37) из младеновачког села Мала Врбица, пре првог ашова који ће забости у земљу на место будућег бунара, изашао је са уназад вековима потврђеним инструментом — рашљама, које само у рукама природом дарованих могу да “виде” пут воде под земљом. Тако се налази “жица” која ће касније да буде укроћена у бунару.

Тумара тако овај млади човек имањем поткосмајског домаћина Драгутина Марковића, село Амерић. Рашље мирују, он се свуда окреће, па поново шпарта воћњаком. И, у једном тренутку овај древни показивач водених токова почиње да “дивља”. Рашље се отимају, тако снажно да их Срђан једва задржава.

- Овде је вода, овде ћемо копати — каже Далибору Вуковићу. — Овде је сигуран извор.

Далибор (42) је из комшијског села Влашка, теран “Олујом” стигао је у овај крај из банијског села Чапљана. Живи са мајком. Памти онај страшни пут, завичај одакле је понео само успомене на младост. У новом завичају чека да му се оствари жеља, да има породицу.

Рано је поподне, сунце већ пече, а они постављају рам за пречник будућег бунара. Са домаћином су договорили метар у пречнику и гарантовали су сигурну воду, а на којој дубини, е то нико не зна.

- Претпостављамо, највише 10 метара — каже Срђан, искусан, а вероватно најмлађи копач бунара у Србији, отац четрнаестогодишње девојчице.

Убацују сврдло у сам центар рама, копачи сву снагу дају да што јаче заврте металне шипке, а сврдло што пре дотакне извор.

- Ево воде, домаћине — готово су углас викнули. — Ево је на петом метру.

ИЗВОР Далибор извлачи прву кофу воде

Срећа и за копаче и за домаћине. Вода је живот. Стручњаци кажу да ће ускори бити скупља од нафте.

Копачи мере колико воде у сату стигне до површине.

- Метар и деведесет — кажу.

- Браво мајстори — одговара им домаћин.

Зазвечала је ситнина, традиционално даривање копача. Некада је било другачије, пешкири, цвеће, кошуље. Можда ће то све бити када се бунар укрови.

Следи први ашов, други, бунарџије раде готово брзином машине. Смењују се, док један копа, други односи ископану земљу. Пола метра, лепа земља, може се рећи прави хумус, а онда… тврда као камен камени. Тешка смоница, тежак рад, копачи као да се топе у зноју. Нешто иза поднева ипак су били на трећем метру у дубини земље. Ваља с те дубине рукама избацивати земљу. Могла би то и машина, али…

- Машине су моћне, али ништа без човека — говоре млади мајстори копачи. — Земља најбоље осети људску руку.

Шта их је определило за овај тежак посао? Кажу, најпре то што је Срђан дарован да водену жицу осети.

- Ручно копање има и других предности, али и опасности — објашњава Срђан Стојов. — Најпре, ручно се копају бунари ширег пречника и такве бунаре је лакше очистити. Постоје многа имања, којима машине не могу да приђу. А опасно је што може да изненади гас који је смртоносан, убија за неколико секунди. То се догодило пре неколико година, двојици копача баш у Влашки. А ја сам имао невољу да ми падне сантрач на главу, срећом са мале висине.

НАПОРНО Срђан Стојов

Срђан прича да је нешто алата купио од старог бунарџије Вите, и тако почео. Ископао је до сада тридесетак бунара, много више очистио и то наравно ручно. Најдљуби бунар који је копао — 15 метара, најплићи — око три.

По подне, наилазе на стену. Овде ће морати да ради хилти бушилице.

- Момци, да ли би било лакше уз мало музике — питају домаћини.

- Јој, било би… Ако би имала нека крајишка — као из топа излетело је Далибору Вуковићу.

И одјекнуло је “Нема раја без свог завичаја, ни милине, без моје Крајине”.

Да рад лакше падне, Далибор и Срђан шале се и чикају један другог. Помоћник је нежења, а Срђан вели да треба дати оглас да се заинтересоване девојке пријаве.

- Добро би било да будућа млада нема бунар и да јој један треба, јер ћу га копати џабе, само да оженим Далибора — кроз смех говори Срђан.

ПОМОЋ Живота Урошевић придружио се Далибору и Срђану

КРОВ НА КРАЈУ

КАКО је време одмицало, бунар је био све дубљи. Бунарџијама је сутрадан стигло појачање, Живота Урошевић. Довучене су и скеле, бакрач је уместо лопате извлачио земљу, стигли су и масивни бетонски прстенови. И на крају следи још дотеривање бунара, зидање и кров.

КОЛИКО КОШТА ТРУД

ЦЕНА ручног копања бунара по метру дубинском је од 120 до 130 евра. Да овај новац никако није сладак, сведочи и мало интересовање. Тако однедавно Академија Оксфорд у неколико градова Србије организује обуку за бунарџије. По речима Рада Ракића, маркетинг менаџера ове фирме, упркос очекивањима, свега неколико људи се пријавило за овај курс.

- У питању је изузетно тежак посао и мало младих људи је заинтересовано за старинско копање бунара — каже Ракић. — Занат се и даље углавном преноси са колена на колено. Наш курс и обука за бунарџију траје три месец, и укључује 300 сати практичне наставе и кошта 15.000 динара.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.