Књижевност данас живи у илегали

Драган БОГУТОВИЋ | 31. март 2018. 19:40 |

Марко Недић о запаженој књизи огледа “Повратак причи” и потискивању проверених вредности које је захватило нашу културу

У КЊИЗИ огледа ретког кова “Повратак причи”, Марко Недић (1943), истакнути књижевни критичар и теоретичар, дао је изузетан преглед српске прозе последњих деценија прошлог и деценије и по садашњег века. Уз општу панораму стваралаштва наших романсијера и приповедача, под лупу је посебно ставио опусе неколико писаца: Воје Чолановића, Данила Николића, Драгослава Михаиловића, Слободана Селенића, Гроздане Олујић, Мира Вуксановића, Славка Гордића, Мирослава Јосића Вишњића, Милисава Савића, Радована Белог Марковића, Драга Кекановића и Мирослава Тохоља.

Ово дело, у издању “Академске књиге” добило је наклоност чак 14 чланова Великог жирија за награду “Меша Селимовић” за књигу године, па се на ранг-листи најуспешнијих нашло на трећем месту.

* Главна особина српске прозе у новије време је, како истичете, постојање већег броја поетичких токова, наративних гласова и поступака.

- То је њена значајна предност. У њој паралелно делују представници различитих стилских поступака, понекад чак и у делима истих аутора. Много више него у мирнијим временима на савремену прозу утичу околности спољашње природе, посебно трагични догађаји последње деценије 20. века. С друге стране, на њу на специфичан начин делују и изазови које јој намеће такозвана информатичка револуција, нарочито откривањем нових жанрова.

* Колико су драматични догађаји у последње три деценије били инспиративни за романсијере и приповедаче?

- Ратни догађаји из деведесетих и њихове последице на свој начин су допринели ширењу тематских основа прозних остварења. Посредно су деловали и на слабљење модернистичке и постмодернистичке поетике у нашој књижевности, јер су се показали много судбоноснијим по културу од појединих поетичких иновација. Највидљивији резултат тог утицаја био је, и код појединих познатијих заговорника иновација, повратак самој причи, њеним естетским и семантичким предностима и стандарднијем наративном проседеу.

* Закључујете како о уметничкој вредности најновије прозе још не постоји критички консензус какав постоји о делима генерације из 1965. и 1968.

- Писци који су активно ушли у књижевност деведесетих година прошлог и прве деценије садашњег века били су у предности над ауторима претходних генерација јер су баштинили њихове трајне уметничке вредности и поступке.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ — Није пожељно бити чист у нечистом свету

Они, међутим, осим мањих изузетака, засад нису остварили довољан број дела која се могу сматрати прекретничким. Више су то индивидуални гласови који још трагају за темом, за жанром, за новим књижевним значењима. Највише због тога још не постоји критички консензус о њима. Када поједини међу њима објаве дела која снагом свог израза релевантно говоре о нашем времену и у исти мах исказују еволутивне налоге саме књижевности, сигурно ће бити више критичких оцена о њиховом позитивном доприносу савременој прози.

* Већ дуже време домаћа књижевна критика као да живи “у илегали”, сведена на уски круг посвећеника?

- Нажалост, у илегали живи и данашња књижевност. И то не само српска, јер је слично стање и у осталим културама малих народа, наших суседа, па и многих других. Велике културе, међутим, имају сигурну и значајну књижевну основу из ранијих времена, а истовремено им је обезбеђена и знатна материјална потпора друштва у различитим облицима. Све то их умногоме штити од културне илегале и од умањивања улоге књижевности у њиховој средини.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ — Др Драшко Ређеп: Војводина ће увек бити српски север

Код нас је, међутим, све то на граници опстајања. Зато није чудно што се књижевном критиком, па и самим озбиљним књижевним стваралаштвом овде баве искључиво посвећеници у књижевност и културу, они који још верују у значај саме књижевности и у значај њене критичке рецепције. Засад су ту на првом месту образовани млади критичари који су се определили за праћење савремене књижевности и за повремено тумачење књижевне традиције. Ту су и они критичари који су наставили да се активно баве критиком и кад су постали професори универзитета или институтски истраживачи. Свих других је заиста мало.

* Шта мислите о тзв. водитељској књижевности која већ годинама изазива пажњу читалаца али и жестока оспоравања?

- Ова књижевност с једне стране одржава а можда и увећава број читалаца и читатељки у нашој средини. Како се у њој углавном пише жанровска књижевност, и њени читаоци су жанровски читаоци, они који искључиво прате “свој жанр”, а то су углавном љубавни романи и нека слична лакша проза.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ — ОНИ СУ ОБЕЛЕЖИЛИ 2017. ГОДИНУ: Критичари “Новости” изабрали најбоље филмове, позоришне представе и најупечатљивије догађаје

Она је, уз то, стилски и језички веома сумњива, и уметнички непрепознатљива. Због мноштва таквих књига код нас се и сама књижевност почиње изједначавати са њима. У потискивању проверених књижевних вредности које је захватило нашу културу, водитељска књижевност само је додатни разлог за колективно губљење вере у значај књижевности у нашем времену.

* С обзиром на то да можемо да читамо оно што се највише цени и награђује у разним земљама, колико српска проза држи корак са светом?

- Мислим да се код нас, захваљујући појединим издавачима и преводиоцима, доста добро прате стране књижевности. Међутим, велико је питање да ли наша проза треба да “држи корак са светом”. У вредносном смислу треба, али у тематском не. Она свакако ослушкује оно што се дешава у страним књижевностима, али је за њу боље када остаје самосвојна у сваком погледу, и када не робује страним узорима, поготово не политички коректним темама у књижевности. Ако је у природи саме књижевности да буде хуманистички и етички коректна, што значи добра и убедљива, онда никако не сме бити политички коректна, јер политика гледа само свој интерес и у основи није наклоњена правој култури и уметности.

СВАКО МОЖЕ ДА ОБЈАВИ

* КАКО објашњавате што је у општој оскудици све више књига, и прозних и песничких, савремених домаћих аутора?

- Писање књига је један од могућих одговора на неке потребе, углавном личне, много мање културне природе. Бројне књиге мале уметничке вредности такође су одраз општих поремећених мерила у нашој средини. Књигу може објавити готово свако ко може за то обезбедити довољно средстава. А таквих и у нашим тешким општим економским приликама, као што се може закључити, ипак није мало.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.