Народ је Карађорђа тајно ожалио

Убиство вожда и мрачне сенке (ФОТО)

М. КРАЉ | 30. новембар 2017. 12:06 |

ДОГАЂАЈ који је пре два века изазвао читаву спиралу насиља, завера, преврата, прогонстава и атентата на политичкој сцени Србије, а чије мрачне сенке допиру до данашњих дана, тема је изложбе “Смрт Карађорђа Петровића”, која ће бити отворена вечерас у 18 часова у Историјском музеју Србије. Поставка чији су аутори Владимир Мереник, Бошко Љубојевић, Небојша Дамњановић и Борислав Корица, сажима и расветљава четири последње године у животу Црног Ђорђа, износећи први пут на једном месту све што га је снашло, од како је избегао из Србије, у јесен 1813, до ликвидације у Радовањском лугу.

- Убиство Карађорћа имало је огроман утицај на друштвени живот и практично њиме је започео рат двеју династија, који је трајао до почетка 20. века, убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге — каже за “Новости” Владимир Мереник. — Овај догађај изузетно је важан за разумевање политичке историје и превирања у Србији.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ — Сећање на Карађорђа

Како би се боље пратило Карађорђево кретање од изгнанства до погибије, део изложбе, коју је дизајнирала Изабела Мартинов Томовић, је и интерактивна карта, док су личности из његовог окружења представљене на портретима. Специјално за ову прилику урадио их је у акварелу Бобан Вељковић, конзерватор Историјског музеја. Од вождових оригиналних предмета, пред публиком ће бити његов печатни прстен, долама, застава, марама коју је послао Вујици као знак да се вратио у Србију, али и лично наоружање: јатаган белосапац, пиштољ кремењак, раскошно опремљене фишеклије…

Тојага, јатаган, пиштољи и марама коју је послао Вујици као знак да се вратио

После преласка у Земун и годину дана које је провео интерниран у Петроварадину, а потом и у Грацу, Карађорђе и његова пратња добили су руске пасоше:

- У време Хаџи Проданове буне, Карађорђе са породицом, односно, укупно 749 изгнаника, креће у Бесарабију, под заштитом руског двора и ту, у Хвотину, добијају напуштене турске куће у које се усељавају — наставља Мереник.

Како за “Новости” објашњава Небојша Дамњановић, циљ му је био да га прими цар Александар Први Романов, који је у то време побеђивао војску Наполеона:

- Вожд је зато морао дуго да чека на аудијенцију, при чему је у самом Петрограду преседео седам месеци — наставља Дамњановић. — Био је прилично разочаран, посебно околношћу да га је цару представио Константин Родофиникин. Овај високи руски војно-дипломатски изасланик, грчког порекла, током Првог српског устанка дошао је у конфликст са Црним Ђорђем. Почетком 1817. други пут је примљен код цара. Били су то куртоазни пријеми. Руси су на њега гледали као на неку необичну личност, полуоријенталну, вођу једне ребелије…

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ — Карађорђев дуд пропада

Разочаран пријемом у Петрограду, ступио је у контакт са хетеристима, припадницима тајне, револиционарне, превратничке организације, поникле у Одеси, међу тамошњим Грцима, са циљем обнове Византије. Управо је утицај ове организације, основане по угледу на слободне зидаре, у коју је ступио у Галати, предграђу Јашија, заклињући се да ће радити на ослобођењу свих балканских народа, био пресудан за његов фатални повратак.

- Утицало је и лажно писмо кума Вујице Вулићевића, који је прешао у табор кнеза Милоша, у којем га обавештава да га народ ишчекује и заклиње му се на верност — каже Мереник.

ТАЈНО ОЖАЉЕН ИЗВРШИЛАЦ убиства био је Никола Новаковић, један од Вујичиних момака — прича Мереник. — У неким руралним деловима Србије, потом су све са презименом Новаковић сматрали вождовим убицама. Народ је Карађорђа тајно ожалио. Нису смели то да раде јавно због Милошевог режима, јер је био доушнички.

Карађорђеву меланхолију, због тога што су му најближи сарадници окренули леђа, готово без изузетка (осим проте Матије Ненадовића и делимично Миловановића) било је тешко одагнати, додаје Дамњановић:

- Најважнији Милошеви агенти, који су достављали податке о Карађорђевом кретању били су митрополит Леонтије Ландровић и Петар Добрњац — наводи Дамњановић, уз констатацију да је вожду спочитавано и како је главни кривац за пропаст Првог устанка. — Био је жељан искупљења и кренуо је у Србију.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ — Бујановац: Уместо Карађорђу, трг Скендербегу!

Хетериста Михаило Леонардос је Карађорђа и његовог пратиоца Наума Карнера, са лажним исправама и прерушене у болеснике, довезао до границе. Када су прешли Дунав, пешице су обалом дошли до Песаче и у селу Брњица оставили аустријске кабанице:

- Ту су и преноћили, па отишли до Голупца. Одатле су кренули према Морави и код Орашја тражили контакт са Вујицом, који их је сачекао и одвео у село Радовање, односно у Радовањски луг код Велике Плане, на имање Драгића Вујкића — износи детаље Мереник. — Сместили су их у колибу од прошћа. Тада Милош шаље своје људе са наредбом, а Вујица егзекутора.

Глава вожда послата је у Београд, а са ње је, како објашњавају аутори изложбе, један београдски касапин скинуо кожу. Та образина, напуњена сламом послата је у Истанбул, султану Махмуду Другом. Лобања, сахрањена у близини Саборне цркве, спојена је са телом покопаним испод једног бреста, на месту погибије, тек на инсистирање књегиње Љубице. Заједно су сахрањени у цркви у Тополи. Вујица је, због гриже савести, 1818. подигао цркву Покајницу код Велике Плане.

ТОМА ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ

ПОРУКУ Вујици да вожд мора бити ликвидиран по заповести кнеза Милоша и београдског везира, однела су три коњаника — писар Анта Протић, Тома Вучић Перишић и Павле Сретеновић.

- Човек који је прихватио вождову главу, а његови људи убили из пушака Наума Карнара, тада млади господарев човек, Тома Вучић Перишић, ће после неколико деценија, у време владавине Карађорђевог сина, кнеза Александра, бити председник одбора за подизање споменика Карађорђу, што је карактеристично за нашу историју — прича Дамњановић. — Споменик, ипак, неће бити подигнут.

У НЕСРЕЋИ, У ИЗГНАНСТВУ

ВОЖДОВО жалосно и депресивно стање у време док је боравио у Русији можда се најбоље види на портрету, који је у то време сликар Владимир Лукич Боровиковски, “дорадио” према живом моделу, приликом сусрета у Петровграду.

- То се види из начин на који му је насликао очи — истиче Мереник, додајући да је део поставке и реплика овог дела . — Карађорђево расположење описао је и публициста Николај Иванович Тургењев, речима: “Његово лице је веома тужно. Тешко је гледати такве људе који воле своју отаџбину, тако као он, и тако као он, који јој је служио у несрећи и у изнанству…”


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.