Необјављене песме / Александар Лукић | Мајмунска завера on WordPress.com

Успомена на боравак крајем 2012. године у Требињу. У правом друштву

06 уторак May 2014

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1

ЗИМСКА ЈАБУКА

На ободу шуме незнанка помишља на самоубиство — сита света коме се ја радујем плеше поред грана отежалим од снега. За који час клизнуће преко смета девојачко тело имитираће зимске санке. Посекотину смета. Ах, кад би то било привиђење? Али, ветар стваран — фијуче. Од његових удара пуцају стабла премештајући около пахуље као робу на рафовима. То је моје тело. Мој пут, брег засут снегом тек део мене у самоћи крштен за тренутке бљештавих пахуљица. Девојка са леденим сузама на образима. Јабука која одолева ветру на грани пева ником историју моје омражене породице. То сам ја, писац, убица осредњости. Девојка која нисам. Фењер упаљен да утрни светлост бакарних калемова поезије пре свега и након свега засут лаком покривком снега.

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 1

ТВРДО КОСМОПОЛИТСКО ГОВНО

Душа комшије у пролазу — трули кромпир; шта да мислим? Прасице у тору кланице, певах ти до скора. Кобасице у доколеницама. Идеје европских сека перса — плесан скорео, приморавају одважне да их намагарчи. Имам оштру тестеру — не обожавам ничију државу, савезе, штрајкове– отаџбину поготову. Не ту ременицу. Не реденике, кријумчаре; лудице наших злочина како изгледаш покуњено сад, са кривим воланом сукње? Жилава курвице, истрчала из ноћи. Владај се благо према силницима, ако хоћеш наплатити туђе часове радости. Диктирај цену.

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 3

БЛИЖЊИ

Шалитра џакова ред — квака благајне неугледна а, мало даље стругара, дебла посечена чекају зубе тестера да их докусуре. Парница два сељака око међе, беланац нарави на виделу. Псовке по списку, цртају речима крст овог света — ближњима….. Из даљине сребрн талог се јавља да ме удави, ненаписана песма поља хоће да разнежи туђина, овде, на северу. Истина моје вере није свлак света, већ његово крваво месо; капуљаче, маљеви, амерички конгрес, мулаткиње, иструменти што мекећу попут коза.

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 4

ВРАПЧИЈА БАЊА

Тресетиште кључа, о, граде! Врућа лепињо. Среда пијачан дан, везан на конопцу. Сплав? Неиспричани манифести израсли као грбе по стаблима где се не тако давно одиграо мегдан а по свршетку, скотрљала се нечија глава низ стрмину, као папуча по багремовом паркету. Ах, колико мрзех правдати се теби граде? Пулсирање тресетишта подсећа на астму. Главне улице, зар само топле леје нађубрене стајњаком. А иза излога ме неме посматрају очи кобре наочарке. На правди Бога песнице плаћеника погађају ме у нос. Цеди се редослед непојамних јунака.

Аqua pasaris? О, римљанине,

зар си морао забости мач свој у влажно тресетиште? Велим да покуља одоздоле ризлинг бање. Врели дах праотаца. Спреге атома и ја црна чапља гацам туда. О, граде стрпљив пред сливницима. Исцурећеш иза насипа. Сјај непогоде испариће у тмици. Гарави Цигани славе венчања деце, јурећи по језеру стидљиве лабудове што приликом полетања пљескају крилима о површину воде. Расту лишајеви, пеге црње од ђонова ципела. У пени копњења, у леси сплетених црвених глиста нуди се обала.О, граде, ослушкуј како тресетиште бућка у врењу, избија пара из кур салона. Aqva pasaris издалека пре но јој приђеш — опружена за гредом брега лежи као цркнути манић.

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 5

БЕЛОУШКА

Напустише ме сви. За послом одоше куд који? Строг, какав иначе јесам, дадиља скоро вијам празном кућом, од прозора до прозора зијам, назирући трагове утиснуте на стази по прашини. Дух ове празне куће ме приморава да личим на змијче — младу белоушку скотурену у печком прућу. Одоше, моји синови и кћери — одоше, одоше. Откривати свет — срце несталног Бога. Бљескање кућевних зрака, расипање крхке антене. И ја у младости видех тај феномен — како пада до свода, слушајући говор непознатог спикера: „Вођа, вођа“ — кратак увод а реченица шкрипи у микрофону. Испод стакленика штуца струк. Али, куда отићи из загушљиве конзерве? На мах ме напустише моји драги остављајући ми време погодно за читање стихова или тесање дуга за чабар, будућу оставу тврдих велија сира. Па, добор, кад је тако. Самоћа суочава човека, са оним што заиста јесте. Неурастеник, дебела жива салама пошла у шетњу; убица — црна шљака посута посред пута. Одоше синови, просци будућих невеста, одоше на море; мисли могу против света водити битку? Мале мишице мисли куд могу човека да одведу? Саградио сам што ми се дало. Из тескобе самоће гори свећа, тројанске историје. Одоше моји синови и кћери, одоше, одоше. За послом или уплашени обасјањем ове куће. Одоше, одоше. Аох, тужни часу: нада — то су само слике пуцања стакленика у парампарче.

Слике „Сазвежђа З“: Завичај СЕВЕРАЦА, 6

______________ Из „Архиве Сазвежђа З“ (прва деценија 21. века) (напомена уредника)


Originally published at trgovcisvetloscu.wordpress.com on May 6, 2014.