Ноге немам, ал’ стабла срцем обарам

Никола ЈАНКОВИЋ | 17. март 2017. 21:00 | Коментара: 0

Радивоје Трифуновић (74), инвалид из Криве Реке, показује како не клонути духом и телом. Сеје, окопава, ђубри, бере, а да није за “старо гвожђе” показује док сече дрва

ЗНАДЕШ ли за оне старинске војне “џејмс” камионе? Оно, кад их на отпаду за делове черупају? Такав сам ти и ја! Прво под старе дане једну ногу изгубих, мало затим и другу, ал’ ти нисам још за старо гвожђе. Него, чекни де мало, да видим овај храст по вертикали. Дај моторку да посечем, па ћу ти испричати како све сеоске послове и даље радим сам и како је код мене пуно света кад ракију печем, гужва буде ко у ужичком Народном позоришту…

Радивоје Трифуновић (74), старац без ногу, у свом дворишту у Кривој Реци између Ужица и Златибора, држи показну вежбу “како не клонути духом и телом”.

- Пре три године на левој нози видех модрину и мало крви. Потрајало је лежање по болницама у Ужицу и Београду, али спаса није било. Остах без леве. Годину дана касније, са десном се све исто деси. Тако сам ост’о без ногу. Дадоше ми нека мала инвалидска колица, такорећи дечија. Онда ми једна жена из Ариља поклони права, добра колица, али се са њима кроз стрму авлију не може — објашњава Радивоје. — Тешко јесте, али кад већ морам физички да се мучим, психички богами нисам. И нећу! Каква је вајда од тога?

Дохвати Радивоје један штап, са куком на врху, што га је сам направио. Њиме себи привуче један велики сунђер. На њега је ременике увезао. Подиже се на рукама увис, па се спусти и увеза у изум што га спасава. Онда, к’о да је на постаменту, сам себе на рукама изнесе и појури кроз авлију.

Чим је оном храсту одмерио вертикалу, као кад сликари оловком траже меру и размеру, дозва Радивоје супругу Драгицу (66), да принесе моторку, тестерол и гориво. Дохвати се старац посла, не ваља каже од рада бежати…

- Ја сам ти за сечу дрва експерт. Хиљаде сам стабала посекао, никад ниједно, контра пало није. Столар сам био и мајстор за стотину послова док сам здрав био и пет деценија тако. Него, идемо сад у други крај, да нацепам мало дрва — дохвати се старац секире и док наздрависмо и проговорисмо коју, среди Радивоје метар дрва. — Посла увек има, дрва, малине, башта, пластеник, то ја радим. Жена ми приноси и брине око оваца. Раније смо имали две краве и оваца не зна им се број, сада смо све смањили…

фото Н.јанковић

Драгица износи домаћу ракију, стељу и кобасицу. Прича о њиховој ћерки у граду и како воле кад им дође. Најближа је продавница пет километара далеко, а од када је Радивоје изашао из болнице и продао “кеца”, помоћника никад доста.

А Драгица се изборила са карциномом дојке. Сада је, драгом Богу хвала, све добро.

- Раније је било, донесу Радивоју да откује и насади секиру, да у радионици нешто направи, па му после услугом узврате кад нама треба помоћ. Све је он сам урадио, кућу направио, уводио воду, струју, телефон — говори Драгица и показује недовршено купатило. — Купили смо шентове за нови оџак, све санитарије за већ озидано купатило, то нам је остало да урадимо ако нађемо неког мајстора који би нам помогао…

Објашњава Драгица, још, да је парадајз из њихове баште надалеко најбољи. О њој, са оног свог сунђера на рукама ходајући брине и све сам ради Радивоје: сеје, окопава, ђубри, залива, бере…

- Башту редовно сејем, по сто кила парадајза уберемо. Лане родио један од кило и двеста. Једино везивање малина плаћам да ми ураде. И рабаџије, кад треба дрва извући до авлије — додаје Радивоје, ал’ се види да га тескоба хвата што више не може сам онај оџак да озида, ни санитарије у купатилу да намонтира…

Скоро целог живота, Радивоје је у селу међу најмлађима био, да се свакоме нађе кад треба. А сад село опустело. Он стар, а млађих одједном нема. Шљиве овце попасу, мука гледати. Црни и жути вргањи, боровнице и купине по шуми, то сатрули. Нема ко да бере ни да једе.

Радивоје и Драгица Трифуновић,фото Н.Јанковић

- Так’о време дошло. На збор рачунај само кад ракију печеш. Ево 140 кила љуте сам испек’о. Сам са Драгицом. Е, тад народа нагрне, кажем ти, посетилаца у авлији ко у позоришту буде — вели Радивоје док се поздрављамо.

И каже још, у старости је најважније, кад се са ким имаш “љуцки” испричати. То кад људи једни друге гледају, то је живот, каже. А јок оно, кад си млад и кад се само о својој муци бринеш.

БИЋЕ БАШТА БОГОВСКА

- НАДАО сам се протези док сам још једну ногу имао. Ишао сам у Београд месец дана на тренажу да се прилагодим “новој нози”, па ме вратише у Ужице и од тога не би ништа. Осим што су неки, кажу “приватници”, долазили да ми је продају. Сад и колица слабо користим, неће точкови кроз сеоску авлију — вели старац и полако са свог изума на ком се креће, пажљиво одваја расад за башту. — Иде време да се сеје, биће башта боговска.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.