знак препознавања

Овде се доносе одабране песме М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗА (псеудоним Мирослава Лукића)настале у периоду 1987–2003. године. Многе од тих песама су непознате, јер песник није имао среће са издавачима. Избори Лукићеве поезије су излазили минулих година, али у симболичним тиражима. (Краљевске инсигније, Песме из романа, Дубоке песме немогуће љубави.) Главнина песничког опуса М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗА скоро да је непозната! Ово интернет издање отклања ту неправду, имајући у виду да му је домет планетарни, тј. неограничен. Књига има пет кругова, који се могу читати нелинеарно…

LAS VILAJET — Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ

(Емир — ул — умера ел хагг — и — Сехаб — ед — дин)

Када би летописци, робови блудне вртоглавице и опојног страха, надомак гробнице (што је, у ствари, историја, политичка и свака друга), постали господари виђења и могли да гледају кроз ребра Оца освајања, или војника поражених у неком окршају (нису ли сви, и победиоци поражени од непрегледних пукова времена?) и да распознају бунило у историји, они би почели обред тајни и прочитали знаке великог слома. У праву је сваки онај што покушава да проникне у немогуће и нешто радије каже, макар то била и нека сувишна истина, што радије откопава гробове и незнање него да прихвати презриво, гордо и нехајно развод са жар — птицом, посредником између мрака и светлости…

Археолози, етнолози — знају доста о гвозденом добу и о Скордисцима. Не само на основу случајних налаза крчага, новца, копља, фибуле, флашоидне амфоре, мача са корицама, дела појаса — привеска, или гроба спаљеног покојника. Пре Скордиска. После Скордиска. Земља је пуна остава.Златна гривна у гробу надживела је преко осамдесет народа.Торквес и наруквице. Жене Скордиска. И моје прабабе. Чак и моја мајка! Користиле су сличне гвоздене маказе…

Шта ће наћи археолози после три стотине година, или пола миленијума, ако, и када, буду откопавали садашња сеоска или градска гробља? Не ђемове са псалијама од гвожђа, ни оружје ни коњску опрему. Ни бријаче.Ни керамику.Лимунастожута светлост облила је пределе, шубарасти брежуљак. Неко је орао дубоко и ископао ту плавкаста змијска јаја. Неколико камених степеника.Исклесали су их Римљани, или византијски мајстори. Државе брже нестају од народа. Народи се мешају, жене се приклањају насиљу силовитијих мужјака. Људски век је прекратак, али је живот неуништив, непролазан. Умни људи су могли да наставе откопавање и да сиђу низ степениште усред шикаре до последњег степеника. Археолози нису имали спонзоре да наставе даље и отишли су за пословима који су им се чинили важнијим у часу када су били надомак највеће тајне живота.Овај народ нестаје постепено и сигурно, као Скордисци, Византија или Индијанци.Он гради гробнице какве су некада правили богаташи, јер оно што ће после свих остати на много година, то су гробови, гробови…

Цркве и задужбине, маузолеји трају много дуже од заблуда свих врста, митова и људских зуби…

*

(Натпис урезан у каменој плочи, узиданој над главним улазом такозване Имарет џамије у Пловдиву , 1444–1445) Овај узвишени имарет сагради О трошку султана, сина султанова, Султана Мурата хана, сина Мухамеда хана - Нека би му земља вечна била!

Заповедник над заповедницима хаџи Шехаб -ед — дин - Нека би му лако било на оба света!

Лета: “Прими, о превечни, дар!” од Пророковог пресељења.Хаџи Шехабедин је био беглер — бег (Храбрен, Огњан,Жарко — ватра човек), турски војсковођа, чије се име у српским споменицима спомиње у разним облицима:

Шабадин башија, Хадум баша, Хадом баша (паша), Хадем пасса , Ходи пасца , Адам паша. Да ли је тај Шабадин, Саватинис, Саладин, Хадим, Хадум, Хадом, Адам паша, онај Хаџи Шехабедин који је подигао лепу Имарет џамију у Пловдиву?

1

У времену кад су се Турци утврђивали у земљама дуж Саве и Дунава, за владе султана Мурата II и његовог сина султана Мехмеда II, како у турским тако и у хришћанским изворима, хроникама и историјама, под тим именом помиње се један турски великодостојник који је у управи тадашњег царства заузимао високе положаје, нарочито у времену од 1438. до 1451. године.

Шта о њему пише у историји Идриса Битлисије Хист бихист (Осам рајева) ?

Шта каже Нешрија, шта хоџа Садедин у свом Таџ — ут -тевариху?

Шта пише у Ензyклопаедие дес Ислам ?

Битка код Варне, по хоџи Садедину била је 22. октобра 1444. године, а по Оруџу сину Адилову и неким другим анонимним хроникама 11. новембра 1444. године. Хамер међутим (и многи други по њему) тврди да је то било 10. новембра 1444. године. Са хоџом Садедином се потпуно слажу и оба београдска летописа.

К. Јиречек о румелијском беглер — бегу султана Мурата II, Шехабедин паши, кога је 1442. године на реци Јаломици разбио Јанко Хуњадски пише да је Хаџи Шехабедин подигао лепу Имарет џамију у Пловдиву 1444–1445 и да је сахрањен у блиском тулбету.

Војвода над војводама, господар свим западним странама, у јавну службу је дошао из двора, као дворски слуга, и постао је освајач Новога Брда. Много је јада задао не само Србима него и Власима и Маџарима.

2

(Петнаести век. Глиша Елезовић: ТУРСКИ СПОМЕНИЦИ, књига I, свеска 1, 1348–1520, Српска краљевска академија, Зборник за Источњачку историјску и књижевну грађу, Београд, 1940, стр. 114 и 113, и даље)

а) Султан Мурат II син је с. Мехмеда I Челебије , а унук Бајазита И. Рођен је негде у међувремену од 21 — VII — 1403 до 10 — VII — 1404 год., у оно бурно време после турског слома код Ангоре. Кад му је отац умро, као младић од 18 година доведен је из Амасије, где је управљао санџаком и у Бруси посађен је на царски престо. И ако није био човек дуга века, умро је кад му је било 49 година, владао је ипак доста дуго и за време своје владавине знатно је ојачао земљу повративши јој земље и градове који се беху отели за време безвлашћа, после пораза код Ангоре и грађанских ратова Бајазитових синова у борби око наслеђа престола. Првих шест — седам година своје владавине морао је посветити савлађивању отпора мањих кнезова у М. Азији и смиривању Анатолије. После је прешао у Румелију. Повратио је царевини Солун, који се за време метежа беше отео од тур. власти, а од родоских витезова отео је Смирну са околином и присајединио је царству.И ако је против себе имао неколико даровитих политичара и генијалних ратника као што су били: Сибињанин Јанко, деспот Ђурађ Бранковић, Скендер бег Кастриоти, ипак је успео најзад да их једнога за другим све победи и да на тим странама далеко размакне границе своје царевине. Нарочито су му славу разнеле његове победе над хришћанским војскама 1444 код Варне и 1448 на Косову. Умро је у Једрену после кратке болести 7 — II — 1451 год. и сахрањен у порти своје задужбине у Бруси, у турбету без крова, као што је изричито желео, где је доцније сахрањен и његов унук султан Џем и још толики чланови царске породице, уморени насилном смрћу…

б) Султан Мухамед (Мехмед) II , син је султана Мурата II. Због тога што је у току од 31 године своје владавине освојио и својој земљи присајединио Цариград, уништио неколико држава на периферији свога царства: остатак византиског царства у Трапезунду, смедеревску деспотовину, краљевину Босну и Херцеговину, земљу Скендер бега Кастриотића, Мореју коју је одузео испод власти млетачке, у М. Азији земљу Караман оглија, и уништио државу Исфендијар оглија, заузео Евбеју, Митилену у Белом мору, па Азак и Крим на Ц. Мору и нагнао Влашку и Молдаву на плаћање харача, у тур. историјама он носи име Ебу Фетх (отац освајања), Фатих освајач.

Родио се у Једрену 1 — IV — 1430 (7 реџеб 833) год. Још дететом добио је на управу санџак Магнезију. Васпитач му је био чувени мула Ђурани. Кад још није имао ни пуних 14 година, отац му се одрече престола и повуче се у миран живот, задржавши за себе приходе од санџака: Сарухана, Ајдина и Ментеше, а њега, султана Мехмеда, из Магнезије доведоше у Једрене и онако још неука дечака посадише на Османов престо. Чим се за ову промену сазнало у свету, непријатељи Турске оживеше. Прва погази уговор о миру Маџарска. Пољско — маџарски краљ Владислав са читавом једном крсташком војском 1444 год. пређе Дунав и победоносним маршом продре дубоко у Турску, чак до Варне на Ц. Мору. Млетачка је флота бранила прелаз Турцима из М. Азије у европске крајеве. Пред овом смртном опасности, турски државници хитно позваше старога султана из Магнезије да предузме команду над војском. После пораза хришћанске војске код Варне (10 -XI 1444) на турски престо је поново дошао с. Мурат II. И тако, после двогодишње владавине, за живота свога оца, поново је добио на управу санџак Магнезију и тамо је остао све до смрти свога оца, када је 9 фебруара 1451 (7 мухарем 855) дошао и по други пут сео на престо Османов. У 53 години живота, после успешне владавине од 31 године, на једном ратном походу сустиже га смрт у месту Текфур Чаири или Хункјар Чаири између Искудара и Гевзе у М. Азији 3 — V — 1481 (4 реби ел евел 880) год. Мртво тело султаново пренесено је у Цариград и сахрањено у маузолеју (турбе) поред џамије зване Фатих, његове задужбине, које и данас нетакнуто стоји…

3

(Вештина уношења поља у Вечност)

Савили смо донекле бојно поље,

изокренули. Могло је да прође кроз иглене уши.

Поставили смо га наопако

пре него што смо га раширили.

Наопако постављено, изгужвано,

то поље налик је на кожу убијеног медведа.

Поље ће се кроз који тренутак

само исправити. Зазеленети.

Раширило се бојно поље

и изгледа много пространије

него у хроникама, историјама и песмама.

На крају тога поља и зеленила

у истој висини оцила, крстова и круне

лелуја дивљи ветар.

Иза љубичастих велова, као у заседи,

поље будно чувају жупани,

краљеви, цареви, кнежеви , деспоти и

- ШЕХАБЕДИН.

Гледају поље погледом хипнотизера,

магнетизмом погледа змије.

Из поља ниче трава, бујна и густа

као из гробова.

Ниче и расте до грла јунака,

до вратова коња,

до брада јахача гвоздене краљевске

лозе. Трава је победник на битном пољу.

Шехабедин је добио неколико битака

и градова, трава је добила Шехабедина.

Дивљи ветар је повија, или ломи,

да не заклони видно поље,

уста и дах и дух , поглед.

Поглед краљева је тежак и снажан,

он савија као повељу то поље

у свитак. Он га не усправља.

Јер је то задатак који ће испунити

неко други и друкчије: не они што су га

унели кроз иглене уши као свилен конац

у Вечност, већ онај што је дошао

после пет стотина година и велике

суше, кад се трава сасушила.

Чинилац познијих чинова,

читалац, који је то море суве траве

и то поље запалио, после дугог лова

по турским хроникама и старијим историјама, за пауновима и

Шехабедином,

претворио у море пепела.

Поновна читања су плодоноснија

од најобилнијих пљускова:

то поље васкрсава из свога пепела,

лепше, подмлађеније,

као Шехабедин из појединости

књиге Теварих — и — ал — и — Осман, муфассал 

4

“(…) Султан Мурат пошто је својеручно у Једрену закопао темељ својој задужбини, т. з. Новој џамији, а то је било по Солак заде тарихи, стр. 167, у пролеће хиџр. 841, напусти престоницу, па се упути против Угарске. Пред војском је ишао влашки војвода Дракул, па караманска војска, румелиска војска, анадолска војска и азапи, за њима Исхак бег. Али бег Евреносовић, Турахан бег и крајишке војводе (уг беглери). Ратном походу се придружише 30–40. 000 акинџија, тако да их је укупно било 80.000. Султан Мурат са престоничком војском, са страначком легијом (гариблер), са спахијама, силахдарима, мутееферикама и јаничарима беше искупио 30.000 људи. Та војска пређе преко Северина и победоносно заузе шест градова.

Стигоше (војска) са анадолским беглер — бегом ’ђувегијом’ Караџом, а румелијски беглер — бег, Синан бег, тада је умро, те на његово место постаде беглер — бег Шехабедин паша. Султан Мурат пошто унесе немир у угарске земље, палећи и рушећи врати се преко Никопоља у Једрене хиџр. 841. (…)

Те године султан Мурат газија обавио је свечаност обрезања (суннет) свога сина султана Мехмеда. После те свечаности дође па нападе на Смедерево и заузе га хиџр. 842.

У рукописној историји Мехмеда сина алијина забележено је да је султан Мурат правио свадбу обрезања свога сина Алаедина у Једрену хиџр. 842 ( поч. 24 — VI — 1438 до 14 — VI — 1439). Исте године дође под Београд, али га не мога заузети, те Евреносовић Али бег пређе у Угарску, којом приликом запали и поруши подграђе града Мехадије. Одовуд беглер — бег Шехабедин паша са крајишним беговима заузе Ново брдо и његове земље хиџр. год. 843. Тад су султану везири били: Халил паша и Фадлулах паша, а кадиаскер мула Велиедин.

Хоџа Садедин у својој историји Таг — ут — теварих , књ. И, стр. 363, заузимање Новога Брда описује као и хроника Оруџа Адиловића из Једрена.

Пошто је султан Мурат без прекида држао у опсади град Смедерево два месеца, после огорчене борбе, одбрана Смедерева затражи милост и предаде град. Док се још град не беше предао, са хаџилука стиже Исхак бег. Као првоме јунаку на тој граници и главном заповеднику, султан му упути ферман да без одлагања пође и заузме тврђаву Нике боли јоли (по другим рукописма Нике добро боли). Исхак бегу су упућене још неке војводе као што је Осман челебија, господар од Гермијана, син Умур бега, сина Тимур Таша, а који је касније јуначки погинуо у боју код Варне.

У турским историјама (…), борбе које су вођене у Морави, око Смедерева и у пределима Ситнице и Бињачке Мораве, око Новога Брда, помешане су тако да је по једнима Ново Брдо пало пре Смедерева, а по другима после њега. (………..)

Хоџа Садедин (…) Шехабедин пашу и не спомиње приликом овог заузимања Новога Брда и његових земаља. (……….) Већина турских летописаца и готово сви наши кратки летописи сложни су у тврђењу да се Ново Брдо 1441 год. предало румелиском беглер - бегу, хадим Шехабедин паши. На основу назива хадим, а можда и Хамером заведен К. Јиречек (…) Шехабедин пашу назива евнухом. (…) реч хадим има главно значење слуга или склав, какав је тада био обичај да султан назива своје људе, који су иначе у највише случајева заузимали и најугледније положаје у двору и држави. (…) Пада међутим у очи да су тај надимак у Турској носили редовно лица која су у јавну службу долазила из дворске службе, за која су махом узимана деца немуслиманских родитеља или одабрана деца царских сужања и робова.(…)”


Originally published at sites.google.com.