После 70 година опет на својој дедовини

Јелена Лемајић | 04. јун 2017. 07:45 |

Породици Стеванов из Суботице реституцијом враћена земља. У два наврата добили 102 јутра ораница. Туђин на њиховом имању

У име народа! Аграрни суд при Окружном народном одбору у Суботици донео је 1946. и 1953. године одлуке да се “у смислу аграрне реформе” Славку Стеванову одузму 104 јутра најквалитетнијих ораница. На сав глас, “у име народа” и уз чувену “смрт фашизму, слобода народу”, одузето је оно што је стара, угледна породица годинама, тешким и поштеним радом стицала.

Више од седам деценија породица је гледала како њиву која окружује салаш на Чикерији, тик уз саму мађарску границу, обрађује туђин. Свака жетва, берба, звук трактора отварао је стару рану.

Неправду је донекле исправила Агенција за реституцију, која је у првом кругу Славковим наследницима вратила 36, а недавно и 66 јутара земље. Донекле, јер све невоље које је стара суботичка фамилија претрпела тих послератних година ништа не може да надокнади.

- Требало је три месеца да сакупимо све папире да бисмо предали захтев 2012. године. Скоро пет пуних година је прошло откако смо предали сву документацију и тек недавно је стигла одлука Агенције за реституцију — прича Вукосава Богешић, унука Славка Стеванова.

- Земља је враћена у комаду и сада поново окружује наш породични салаш. Тај осећај, када је мој брат Славко сео на трактор и заорао бразду на својој дедовини, не да се речима описати.

Прадеда Ђурица Стеванов са женом

Породица Стеванов је дошла из Деска у Мађарској 1926. године, тек пошто су, после Тријанонског споразума, нацртане границе нове земље. Вукосавин прадеда Ђурица мењао је своје имање у Деску са велепоседником Вермеш Ђулом и, као још 26 оптантских породица дошао на салаш у близини данашњег Љутова.

- Најпре су саградили шталу а потом су, пешке из Мађарске, дотерали стоку. Ситнија је била на воловским запрегама, а крупна везана за шараге. Путовали су тако најмање недељу дана — открива Вукосава делић породичних успомена. — Са прадедом Ђурицом су прабаба Даница, деда Славко и баба Вукосава са троје деце Драгом, Даницом и Ђурицом, мојим оцем. Радило се много и тешко. Некада је на салашу било и до три стотине гусака, ћурки, морки, а где је остала стока.

Иако их староседеоци нису баш оберучке прихватили, сматрали их “коферашима”, досељеници су се међусобно дружили и били окренути цркви и вери. Посебну “бригу” породици тада је задавао најмлађи наследник Ђурица, коме се момковање осладило, те са 26 година није помишљао на женидбу. Све док 1939. у цркви у Новом Бечеју није видео стаситу Милку Станковић са тек 17 година.

- Дуго се ту преговарало, и они су били имућни и нису је тек тако хтели дати. Међутим, договорили су се и отац је за веридбу од деде добио нови “опел”. Можете замислити какво је одушевљење када се у њему појавио у малој вароши Новом Бечеју — поносно наставља Вукосава.

“Опел” којим се ишло на свадбу

Врло брзо је дошао рат. Војске су се мењале, али ниједна није заобишла салаш Стеванових. Према пријави ратне штете, мађарска војска узела је коња, запрежна кола, “серсам” и ауто, исти онај купљен за веридбу. Руси су одузели 1.900 литара вина са бурадима, три златна сата, два пара чизама и радио, а партизани три коња, запрежна кола, парадни прибор, касачку опрему, два пара одела и пет прозора. Народноослободилачки одбор у Суботици Стевановима је издао решење о одузетој покретној имовини, укупне вредности 150.000 динара, која ко зна да ли ће икада бити враћена.

- Прадеда је умро 1939. и на сву срећу није доживео да види како му разбаштинују оно што је стицао. Деда је једно време био у затвору, опет по одлуци Аграрног суда и “у име народа”, јер није имао од чега да плати намете према држави — пшеницу, маст, товљенике и шта су већ хтели. Сва срећа те је тамо био повртар, препознавао је лубенице које су прве сазреле и тако су преживели у Сремској Митровици — сећа се наша саговорница. — Питају нас шта ћемо да радимо са земљом и свима кажемо исто — она нема цену! Да може сада деда да види да му је враћено имање и да његов салаш и даље живи, да смо га сачували онако како је изгледао пре скоро једног века. Дедовина се не продаје! — поручује Вукосава.

Вукосава Богешић са породичним стаблом

И СОЛУНЦУ ОДУЗЕТА ЗЕМЉА

ВУКОСАВИН деда по мајци, Светозар Станковић, староседелац у Новом Бечеју, био је солунски добровољац и по повратку из заробљеништва у Русији, као и остали његови саборци, од краља Александра добио је ланац земље. Та земља је такође одузета, али у арихивима није пронађена документација о њој, како би потомци тражили њен поврат.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.