Предавао математику и учио Србе родољубљу

Професора Вучка Jоксимовића Сабор СПЦ уврстио међу свете мученике. Друговао са Бором Станковићем, Домановићем, Давидовићем…

ПОРОДИЦА Јоксимовић као реликвију чувала је породичне фотографије. С колена на колено, из рата у рат, није се одвајала од малене дрвене кутије у којој су биле ове породичне успомене. Међу њима био је и портрет Вучка Јоксимовића, храброг професора физике и математике, који је изнад свега волео Србију. Какву је лекцију оставио својим потомцима, али и целокупном српском роду сазнало се после читавог века. Последњи Сабор Српске православне цркве у Пећкој патријаршији уврстио га је међу свете сурдуличке мученике.

И поред тога што му се Црква за мучеништво одужила, о Вучку Јоксимовићу не би се знало ништа више да његов унук Миодраг Јоксимовић није пожелео да преко страница “Новости” исприча причу зашто је његов предак заслужио ореол свеца.

- Мој деда је рођен у драгачевском селу Вирово давне 1868. године. Рано је остао без мајке Јелене и оца Петра. За кору хлеба морао је да се сналази сам — говори нам Вучков унук Миодраг, данас шездесетседмогодишњак.

- Радио је тешке послове на имањима богатих сељака, али је, ипак, у родном селу успео да заврши основну школу.

ВУЧКА Јоксимовића је из животне недаће извео таленат за математику и физику. Сироче, које је остало без родитељског ослонца, користило је свој дар за природне науке да и у Београду преживи. Служећи по београдским кафанама вешто је “сабирао” туре пића, а у слободно време подучавао је децу богаташа. Тако је завршио Прву београдску гимназију, потом математику и физику на Српској краљевској великој школи.

- Кад је дипломирао, деда је добио посао у Врању — наставља Миодраг Јоксимовић. — Намера тадашњих власти била је да интелектуално ојача југ Србије, који је био угрожен “бугаризацијом”. Запослио се у тамошњој гимназији.

Породица Вучковић

Заједно са Јоксимовићем, у Врање, по истом задатку, декретом обреновићевске Србије долазе и књижевник Радоје Домановић, као и Љубомир Давидовић и Јаков Јаша Продановић, који су се касније отиснули у политичке воде.

- Домановић и мој деда су били пријатељи. Причали су ми да је чувени сатиричар обожавао штрудлу од ораха кад је направи моја бака Даница Краљевачка — каже млађи Јоксимовић. — Деда је предавао математику Борисаву Станковићу. Не знам какав је велики српски романсијер био математичар, и то је само једна од многих неиспричаних прича из дединог живота. Није имао ко да ми их исприча, мој деда је погинуо 1916, а ја сам рођен 1950. Имали смо ту несрећу да је мој отац умро млад.

По повратку у Београд, један је од првих високообразованих мештана села Вирова, предаје у тада елитној Другој београдској гимназији.

- У БЕОГРАДУ професорује и другује са познатим композитором Јосифом Маринковићем, уметницима Марком Муратом и Симеоном Роксандићем — говори Јоксимовићев унук. — Причали су ми да је 2. јуна 1892, као апсолвент, присуствовао предавању Николе Тесле у Капетан-Мишином здању, током једине посете славног научника Београду. Стално је истицао тај догађај.

Као резервни мајор Војске Краљевине Србије, Јоксимовић је учествовао у Балканским и Првом светском рату.

- Током бугарске окупације у Првом светском рату, нове власти нису бирале начин како да изврше бугаризацију локалних Срба. Једна од жртава насилне бугаризације био је и мој деда — каже Миодраг Јоксимовић.

Радоје Домановић

Вучку Јоксимовићу су 24. јануара 1916. понудили да у замену за живот промени презиме у Јоксимов. Он је то одбио.

- Одвели су га испребијаног и рањеног у сурдуличке кршеве изнад Манајлског тунела где су наставили да га муче — наставља породичну повест млађи Јоксимовић.

- Није поклекао. Тражили су да говори “Оче наш” на бугарском језику, а он је почео на српском. Тада су двојица бугарских официра кренули на њега бајонетима. Дедини земни остаци пронађени су тек 31. децембра 1918. године.

Јоксимовић би био само један од многих који су настрадали од “бугарског бајонета”, да није после 101 године канонизован заједно са осталим сурдуличким мученицима страдалим у Првом светском рату. Сурдулица је од 1915. до 1918. била сабирни логор, у који су Бугари свакодневно доводили највиђеније Србе, које су сматрали претњом бугаризацији. Неке су одводили даље, а већина је ту убијена. Убијани су свештеници, учитељи, чиновници, адвокати, међу страдалима било је жена, деце…

- Тек сада ова прича о Вучку Јоксимовићу, о његовом и страдању његових сапатника, о његовој и храбрости и непоткупљивости националног осећања још неких сурдуличких мученика, као и о његовој јединој преживелој фотографији после савезничког бомбардовања 16. априла 1944. године, добија коначан изглед — закључује наш саговорник.

Бора Станковић

“НОВОСТИ” — ХРОНИЧАР ПОРОДИЦЕ

- “ВЕЧЕРЊЕ новости” као да постају хроничар наше породице — каже Миодраг Јоксимовић. — Ваш лист објавио је пре много година причу о Вучковом синовцу Богосаву Јоксимовићу и Везировом мосту у Албанији, поред кога је фотографисан са групом српских ратника. Објављени су делови његовог писма “чичи” Вучку у ком га обавештава да је предложен за Златну медаљу за храброст “Милош Обилић”. То одликовање је и добио 1913. Писали сте и о мом сину Петру, Вучковом праунуку у чланку “Чудо од детета”. Петар је инжењер и сликар са више од 30 самосталних изложби. Када је имао само 17 година положио је пријемни на бечкој ликовној академији.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.