Српска енциклопедија за Индонежане

Као колекционар и наследник породичне библиотеке са 40.000 књига, 27-годишњи Београђанин Виктор Лазић угостио је делегацију из Индонезије која ових дана борави у посети нашој престоници. У својој породичној кући на Бањици Лазић је Индонежанима Фадлију Зону, оснивачу истоимене библиотеке у Џакарти (45.000 књига), и песнику Тауфику Исмаилу поклонио Српску енциклопедију од 20 томова, у којој су пописане све књиге објављене на српском, збирку наше поезије на руском (Зон је русофил) и „Крваву бајку” на енглеском, споменувши да након читања те књиге деца у Јапану нису могла да зауставе сузе…

Сусрет два колекционара протекао је у листању раритета с којим се Лазић с правом може похвалити. Он је гостима испричао историју своје породице и библиотеке коју су богатили 200 година, почев од свештеника Михајла Лазића с краја 18. века, додајући да је он осма генерација која брине о наслеђеном књижевном благу.

Показујући књиге из 18. и 19. века, уџбенике из којих је учио његов прадеда, студије о хришћанству, исламу, хиндуизму, будистичке молитвенике са Тибета и Кине, књиге о историји и географији Србије, оригинале (Хитлеров „Мајн кампф”, нпр.), први број „Политикиног Забавника” из 1939, потом томове на руском, италијанском, словеначком…, Лазић је нагласио да су преци, и док су били у егзилу, сакупљали књиге, а та страст, шале се његови пријатељи, добила је димензију заразе.

Како је испричао, после бомбардовања Београда 1941, када је страдала и Народна библиотека, комунисти су конфисковали књиге из свих приватних библиотека. Да им не би пронашли књиге о монархији, или капиталистичком систему, Лазићи су књиге морали да закопају у виноград.

Где год да се нађе овај млади докторанд кинеског права, а обишао је више од 70 земаља, између осталих и Индонезију, о чему је писала и „Политика”, не пада му на памет да троши новац на гардеробу и сличне „потрошарије”. Купује искључиво књиге, са пута их шаље поштом, доноси авионом, оставља пријатељима који му достављају пакете камионом, а за транспорт му помажу и службеници наших амбасада.

– Куриозитет је да је мој прадеда изнајмљивао књиге, и када би му немарни читаоци истргли понеки лист, а немајући средстава за други примерак, он би додао лист папира у књигу и својом руком преписао садржај који недостаје, издваја овај фасцинантан детаљ Лазић који је и сам написао неколико књига, махом путописа („Тумарање земљом осмеха”, „Велика авантура”, „У срцу Суматре”).

Фадли Зон (1971) који је дипломирао руске студије, а ангажовао се у политичком животу своје земље, рекао је да је импресиониран оним што је видео, додајући да му је драго да се Лазић са истом страшћу, као он, бави овим ретким хобијем.

У ери електронских књига, каже Зон, мирис хартије за њега је налик повратку у прошла времена, те је стога посебно почаствован што је од Ивана Лазаревића, генералног секретара Српског библиофилског друштва, добио почасну чланску карту овог српског удружења. Његова библиотека, каже, није породична, сам ју је покренуо, а потом и отворио за јавност. Поред књига сакупља и новине, плоче, новчиће, слике и скулптуре од познатих индонежанских вајара.

Други Индонежанин, песник Тауфик Исмаил (1935) био је гост Удружења књижевника Србије где је такође добио почасну чланску карту од председника Радомира Андрића, упутивши том приликом захвалност амбасадору Индонезије у Београду Семуелу Самсону што је дошло до овог сусрета и гостовања.

Исмаил је рођен на Суматри. Поезију пише од педесетих година 20. века. Одрастао је у породици професора и новинара који су се, како каже, увек поносили писаном речју и читањем. Објавио је 19 књига, а превођен је на енглески, арапски, руски, јапански, немачки, француски, мандарински. Управо завршава ново дело које садржи преводе 160 песама америчких песника од 1850. до 1980. године.

М. Сретеновић


Originally published at www.politika.rs.