Тихомир Тића Поповић : Како сам постао песник у седмој деценији

Милена Марковић | 03. септембар 2017. 07:26 | Коментара: 0

ПЛАНИНА Рудник, у којој је те недељне ноћи Михољдана био сам, пре девет година, добио је инфаркт срца. Трошио је тада 62. годину живота.

Када се после неколико операција опоравио, и био послат у инвалидску пензију, преселио се у шумадијско село Јарменовци, у ту исту породичну кућу за одмор. Засадио је виноград, обновио воћњак и започео дуге шетње по планини. Одлазак у природу без људи, унутрашњи мир и душевни спокој променили су му нарав. И, шта се тада догодило у том рањеном срцу? Почео је да пише песме и приче! Од строгог и неумољивог инспектора, каквим га памте у свих 500 пошта широм Србије, постао је, у седмој деценији живота, песник и приповедач! Тако су настали његови “Записи Слушаника” (необјављена збирка од седам приповедака). “Слушаник је онај који има саслужење”, каже. Сви ми имамо саслужење у свом животу.

Његова болест је била опомена. Зашто му је болест била потребна? Као што је сам написао у причи “Америчко гробље”: “Људи улове искушења. Потребна су да би се људи кушали и опоменули”. Цитира нам патријарха Павла:

- Она су нам на корист, јер преко њих сазнајемо своје право стање душе.

Ово је животна прича Тихомира Тиће Поповића, повратника на село. Адресу, београдску, додуше, још није сасвим угасио, а ова садашња је — село Јарменовци на Руднику… Ој, Рудниче, висока планино!

Кућа на крају, заправо, на самом врху. Пут још није асфалтиран, а и шта ће Тићи “да му свако долази, људи могу да буду и опасни, доказано је”.

Седимо за столом, он и његова жена Нада, наш фото-репортер каже Тићи: — Загрлите супругу. Он ће:

- Што да се грлимо, већ смо муж и жена.

Сто је између четинара, обновљеног винограда с једне и воћњака, с друге стране. Младице трешње преживеле мразеве и ову сушу, и смоква се подмладила, избила из корена.

- Природа је то, чудо је то — каже Тића. — Она обнавља и биљку и човека.

Био је, може се рећи, више деценија главни инспектор “Пошта Србије”. Шездесет осме су му готово из руку извукли диплому филозофског, па се прешалтао на Рударско-геолошки да што пре дође до посла. На пракси га умало није убио метан, па је баталио рударство и — завршио саобраћајни. Дипломски рад оцењен је са највишом оценом, тема: “Примена операционих истраживања на улазне функције поште 11102 Београд 3”.

Отац је четири ћерке, четири инжењера. Деда је Оскара и Саре, брат Властимира Поповића, репортера златног пера. И, прича за читав роман.

- У основној, кад је оно представљање, па устанеш и кажеш ко си… ја кажем: Тихомир, син Ђорђев, из рода Поповића, Старосрбијанац из Хвосна, старином из Пчиње… а наставницима оволике очи! Што би деца рекла — бече се. После сам се ја бечио, и то ме коштало. Мој матурски рад у Другој београдској гимназији — социологија — Закон вредности као регулатор робне привреде. Озбиљно сам приступио послу, одлично је оцењен рад, али сам касније, у пракси, као што знате, добио кеца.

Тихомир је сушару за месо сам направио

- Отац мој Ђорђе био је свој човек. Стално је нешто гурао прст партији у око. И, умало да га избаце с посла. Спасао га је Милутин Морача, познавао га, логично, јер су му деца ишла у вртић, где је моја мајка Витка била васпитачица. Ивер не пада далеко од кладе ја и мој брат Власта, звали смо га Вала, нисмо волели партију. Он никада није ни био члан, мада сам ја пристао да будем. Никад не реци никад. Мој отац је то тешко доживео. Признао је једном: “Видим, Власта је почео да пуши. Добро… али ми је теже што је Тића ушао у партију”…

- Већ сам био запослен у систему “ПТТ Србије”, а она у систему “Југословенских пошта”, и баш ме је потрефило изјашњавање о Меморандуму САНУ… Каже партијски секретар: — Сад да се изјаснимо, да то осудимо. Ја устанем, кажем: — Како да се изјаснимо кад га нисмо ни прочитали. Гласали људи да се Меморандум прочита на састанку наше партијске организације. И, били смо упорни, па су “ови” тај Меморандум и донели. Читају, читају… читају. Притисли да осудимо. А ми: — Како да га осудимо, кад је тамо све што је написано — тачно. И, тако нам угасе партијску организацију.

- Уписао сам филозофију. Шездесет осме, друга година, јесен. Био сам сигуран да то што волим изгурам до дипломе. Узели су ми је готово из руку. Био сам огорчен на Тита који је сменио наше професоре два месеца после подршке студентима. Замислите ту перфидност. Трећина студената филозофије, међу којима сам био, те јесени ’68. је напустило факултет. У тој трећини били су и они који су избачени, којима је забрањено даље студирање на овом факултету.

- Уписао сам, после, рударство. Одлично ми је ишло. Ишло је све до пред саму диплому. Предстојила је само пракса. Био сам у Алексиначким рудницима, јама. На филозофском Тито, у руднику метан, то ти је исто, и то ме погодило. Нисам издржао тај гас, али је остало и нешто лепо из те моје практичне одлуке. Обучавао сам у пливању, на Морави, девојку која је била прва пратиља мис Србије. Кад сам се вратио у Београд, далеко од очију далеко од срца… кад… она у Београду. Сретне, пре мене, мог брата Власту. Каже му: — Где си ти, Тићо, па, где си Тићо? Власта каже: — Ево ме, а где си ти? А, она: — Па ти си мене заборавио?! Власта: — Нисам, како бих те заборавио? И, оду они и у биоскоп. Тамо, овамо, како је она одгонетнула да Власта није Тићо… То ми је Власта много касније испричао, а девојка са Мораве отпловила је својим чамцем у неке друге висине.

- Ове године, 12. августа, пуних је шест како нема нашег Вале. Сећам се како су га достојанствено испратиле колеге из “Новости”. Он је волео “Новости”. И ми сви, Поповићи, због њега смо волели “Новости”. И данас их волимо и волећемо.

Тихомир, са оцем Ђорђем и братом Властом, чувеним репортером “Новости”

ЛЕПТИР НАД ОРАНИЦОМ

- БЕЛЕЖИМ ово априла 2015, у прелепим Јарменовцима. Зашто ово бележим? Не знам, ваљда што сам пратио лептира. И пишем: — Љубав се мери пожртвовањем. Одлазећи ентитет из мог живота то није знао. Ходајући Србијом, наишао сам на људе, поседовали су старо знање: не оре само онај за плугом, већ и његови преци. Њихове жене, смерне и привлачне, нису панталоне — већ су хаљине носиле. Ако желиш принца, мораш да будеш пепељуга. Лептир се више не сећа да је био гусеница — када полети.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.