Белатукадруз

Три песме из другог издања „Краљевских инсигнија“ Беле Тукадруза | ОПАЛО ЛИШЋЕ on WordPress.com

23 недеља Feb 2014

БЕЗДАНИ ВЕКОВА

Царичин град, Прекопчелица
 Зашто баш овде?

Унапред смо, зар, изгубили битку с прецима, са правим одговорима, омађијани дугим ноћима под маском кумира?

Зар уплаши нас сиктај гуја да скренемо с друма? Или нам шану можда демон висоравни да можемо да пропаднемо у бездан?

Преци су као кртице у башти. Песник је занесењак, глупак, жена — није!

Боје рђе, издалека, боје старог црепа — ко је тај предео с лицем лепотана што гледа нас у пролазу кроз дуге трепавице?

Заволео сам давно југ Србије, можда зато што сам са севера, и што је овде све друкчије?

У пустој капелици ивањског гробља корњача — вечност из ње бије, величина и женско тело, лепо сложено и бело.

Вечност је срасла са свим стварима и руменим трешњама, са прошлошћу и будућношћу, као пупчана врпца с пупком….

Туп си ти, као коњ глупи, слепи, туп је твој ум, о човече, што се вртиш у узаном кругу! Гробови су потонули дубоко и мртве штите.

Путуј и копај друмове
 зарасле травом.

Нек те надгледа ветар, мува, војска мрава. Поскок или шарка.

Крава гојна, чешљугарка.

Путуј безданом. Заборавом.
 Путуј уз брегове, као змија травом…

Бела Тукадруз, у близини Царичиног града, новембар 2013.

ЈУСТИНИЈАНОВ РИБЊАК

Знам, знам сву нашу тугу, несрећу и судбину! И мука ми је од марама које су нам везали преко очију векови, туђин и сеобе.

Историја Соколу зулум учинила,
 зулум учинила — кућу запалила!

Јој!
 Јој, Соколе!

Угасићемо пожар, водом са царских извора са смарагдних извора испод Радана.

Још лепшу ћемо сазидати Кућу; нек соколићи не пиште, а ни ти не куни, мој Соколе, историју, хиљаду година самоће, виђење из другог угла, јер ја сам старији од досељеника и сваке историје пораза.

Ја сам двестагодишњи златни шаран што има крила вичнија од сокола.

Ја путујем брже од птица (ваздухом) и (кроз земљу) брзином водотока са Радана!

Овде да копамо, мало дубље и мало ниже, овде да копамо, чујеш ли ме?

Не инати се, него ме саслушај! Овде да копамо, у воћњаку.

Овде где нас упућује Клокот.

Јер кроз клокот говори корњача и змија и шаран и закопано благо, смрека и теме планине.

Воденица поточара са сојкама и врбама, орасима разговара. Праћака се испод липа сред воћњака златни шаран симболима покопаним сав ишаран — црвен и позлаћен, лимунастожут.

Ту где се завршава, мој Соколе,

баш почиње пут!…

КРОЗ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА
 Не врабац, ни вране, кроз педесет година кад из мог гроба никне троскот, мерисак, или јоргован, на мојој хумци скакутаће, као пре две или десет хиљада година : птичица дугог репа, спрудњајка. Поплашиће је Нови човек који туда наиђе, и она ће се олакшати пре него полети : птичији измет биће ми лакши од његових речи које чујем:

… Подмуклост тобожњих пријатеља искрених је безгранична!

Све су ми узели, ваздух, хлеба, наду,
 извор, тапије, љубав и будућност: монструми, шизофреничари,разбојници, најгори…
 Ужас, бљувотине. Лаж до лажи!
 Долазе из мртваја и таме и руше светове, који нису вредели.
 Авала, Кумодраж, Јајинци, Миријево; Рановац; Жагубица;
 Лебане — мора да постоје и таква места, иако их никада
 видео нисам. Дошле су боленштине и године тешке
 и за оне што се возе аутобусима и возовима
 и за оне што путују пешке.
 Долазе да нам читаво постојање зацрне
 наше мале и велике грешке.
 Долазе удружена понижења и привиђења.
 Ко још зна шта је слобода?
 Ко је ставио главу у торбу?
 Смрт је ушла у моду,
 као такозвани барди што мекећу као болесна коза.
 Јорговани цветају најбујније на гробљу…
 Истину не спомињу већ двадесет и неколико векова; око које су избили непознатом момку, зубе и ребра које су поломили неком младићу у некој вароши, боле и мене. Каква слобода, демократија. Труле јабуке су скупе. Труле банане су луксуз. Цигани су напустили своје старе древне занате и баве се — шверцом, лаком зарадом. Салата је луксуз. А тек шећер и уље, вино! Срамота овде боље успева од лубеница и малина. Камење у бубрезима расте. Излапеле бабе, курве у младости, уче народ памети. Боже, видиш ли све ово? Слушам говор будућности силазећи на обале Подземне реке, да поразговарам са сенима мртвих великих народних певача. Недостаје ми мало, недостаје ми много. Да прескочим границу светова. Нико не зна шта се спрема, ни велики мртви пророци. Испод гробова има осматрачница. Са ње сам видео како један мртвац устаје и излази из таме, јер је ожеднео свеже крви људи или животиња. Он не мили као моје пијавице, него лети , и никад му није доста крви.И видео сам како авети неке нејасне прилике јарчевим папцима певају дитирамбе. Већ вековима женама и сестрама децу праве такви, баш такви. Авети. На земљи нема одавно честитих људи, већ вампировића.Друга и трећа и четврта генерација вампировића. Ветар наноси рефрене : Аве Горња Мезија! Аве Сербиа! Лист врбе се забада у површину реке као стрела, у виру се окреће као вретено. И мене носи водена струја, и можда ћу се провући, кроз педесет година, кроз тесна врата, као кроз иглене уши, јер друкчије се не може ући у будућност. Можда ће једном сваки муж децу правити својој жени, можда никад више неће бити развода; кад на стенама ове клисуре боје птичијег измета, поново почну да се гнезде орлови?… _____________

Мирослав ЛУКИЋ

КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ Одабране песме. Шаманске Библиофилско издање песникових пријатеља у расејању Издавач Editions SAECTIO CAESAREA, Парис — Фрајбург — Беч, крајем 2000. Уредник и рецензент

Саватије Иг. Митровић

Штампано у 111 примерака . Мирослав Лукић, 11000 Београд, Сердар Јанка Вукотића 1 / 13 ________________ Из Пoговора овој књизи:

….Многе Лукићеве песме из КРАЉЕВСКИХ ИНСИГНИЈА, али и из других књига, чекају своје праве тумаче. Радо бисмо га упоредили са Миланом Ракићем, српским песником са почетка века, али Лукић је написао много више песама од Ракића, и нема „порушено лице“, како то рече И. Секулић. Старије Лукићеве колеге, песници — уредници моћних комунистичких предузећа у Србији, играли су се деценијама са оним што је стварао, покушали су да га у хазардној игри епохе Хокус — покуса, придаве. То је било немогуће, јер Лукић је имао амблем ракићевског карактера; поседовао је пун, неисцрпан унутрашњи живот, читав један свет. Лукић је један од најбољих сведока књижевнога живота друге половине ХХ века у Србији. Овог су писца окаснело примили у УКС, песници много мањег калибра од њега. Овога песника неће лако примити ни у САН. Међутим, он је избацио у свет уметничка дела која су рефлекс дубоког унутрашњег живота, који му је дао потпуну самосталност, дуго незамисливу и ретку у српској књижевности. Лукић није сав само у својим песмама, већ и у књигама романа, есеја. Ракић је ћутао годинама, Валери је ћутао 20 година, и Лукић је ћутао много, а кад је проговорио, проговорило је ћутање од памтивека. Лукић је уметник највише победе и највишег дара : његов унутрашњи живот омогућио је једну ванредну синтезу, веома важну за српску поезију. Овај песник је у својој поезији укључио у себи начине и медијуме свих уметности; међу првима је написао роман — литургију. Доживео је преображај, неопходан, његова преображења су израз највишег раста његове личности. Пред овим песником, који је тек ушао у педесету годину живота, је велики раст личности. Лукићеве песме су на први поглед једноставне, дубоко личне; оне су наслаге слојева његовог унутрашњег живота, и кроз те палимпсесте треба силазити дубље и дубље. Лукић је, као и Ракић, лепа појава у српској књижевности; стварао је и ствара повучено; створио је, осим низа књига песама, и незаборавне романе. У тим романима има и много стихова, које Лукић није прештампавао у посебним књигама. Има читалаца који радо читају баш те стихове из романа кад пожеле добру поезију…

Originally published at antologijaol.wordpress.com on February 23, 2014.