Јесењинов буран живот и тајна смрт

Драган Богутовић | 17. септембар 2017. 09:27 |

Књига публицисте Љубе Вукмановића открива мало познате детаље о великану руске и светске поезије. Његова лирика тешко се може замислити без жена, које су га пратиле стално

ЖИВОТНА сказаљка великог руског и светског песника Сергеја Јесењина зауставила се на броју 30, али када се сагледа све шта је написао и куда га је судбина водила, као да му је век био барем три пута дужи. Објавио је 23 збирке, пет пута се женио и имао много више љубавних авантура; изазивао толико одушевљење поклоника, да су на неким књижевним вечерима ред морали да држе полицајци на коњима; добијао баснословне хонораре, живео у раскошним кућама, а опет никада није стекао свој дом и често себе доводио на ивицу беде; писао много и грозничаво, а ноћи богу крао у пијанчењу, бесмисленим свађама и тучама; слављен и оштро нападан оставио је иза себе једну од највећих тајни у историји књижевности: да ли се обесио, како је гласила званична верзија, или је убијен, о чему се у последње две деценије појавило мноштво убедљивих доказа.

Публициста и новинар Љуба Вукмановић вратио се још једном Јесењиновим стазама и богазима и после две деценије исписао ново, преправљено и са више од 100 страна допуњено издање књиге “Јесењин — руска душа”. У породичној брвнари у селу Константинову, где је рођен 1895. Јесењин је написао првих 50 песама, којима се најавио као изузетан лиричар. Били су то стихови прве младићке љубави, а највише љубави према завичају и лепотама природе.

- Душом и стихом никада и није отишао из брезових шумарака, са поља, са степе коју је заволео у детињству — каже Вукмановић. — Његов живот и лирика тешко се могу замислити и без девојака и жена, које су га пратиле стално, од ране младости. Обожавале су га као човека ретке лепоте и песника чији су стихови освајали њихова срца.

Прочитајте још — Највеће љубави: Исидора Данкан и Сергеј Јесењин

Први пут се оженио са 19 година, с коректором Аном Изрјадновом, која му је родила сина Јурија, а већ са 20 написао стихове незаборавне лепоте, “Песма о керуши”, “Крава”, “Лисица”. Други брак засновао је 1917. са прелепом Зенаидом Николајевном Рајх, са којом је добио ћерку Тању и сина Константина. О љубави и несугласицама са трећом супругом, чувеном балерином Исидором Данкан, старијом од њега 17 година, написани су читави романи. У њеној луксузној вили, окупљеним песницима, сликарима и глумцима, најрадије је читао своју нову поему “Исповест мангупа”, једну од најлепших песама о сељачкој Русији. Његов велики пријатељ и заштитник Максим Горки нову животну сапутницу никада није симпатисао, бележећи у својим сећањима да је она “била оличење свега што њему није било потребно”. После развода Јесењин поново постаје бескућник, лута по кафанама Москве, опија се и прави изгреде, доспева и у затвор. Неочекивани ослонац нашао је у Гаљини Бениславској, која је једно време водила загонетан живот радећи у секретаријату тајне полиције Че-Ка.

- Гаља је била Јесењину неупоредиво више од свих других жена у његовом животу, пријатељ, заштитник, одани помагач у књижевним пословима, али је осећао да му неће бити оно што је природно желела: супруга. Растали су се после четири и по године, после чега је она доживела душевно растројство и више није могла да заустави своју трагедију. Окончала је живот на Јесењиновом гробу, годину дана после његове смрти — истиче Вукмановић.

Пошто је спаковао кофере и отишао из Гаљининог стана, исте 1925. темпераментни песник је на изненађење и оних који су га добро знали, узео за жену образовану и озбиљну Соњу Андрејевну Толстој, унуку горостаса из Јасне Пољане, али је брак трајао само 210 дана. Јесењин се жалио пријатељима да му је тескобно у њеном четворособном стану, и да му је додијала брада Лава Толстоја, чији су портрети били на зидовима.

Занимљиво је да је много година касније откривено да је Јесењин, у међувремену, највероватније од 1920. био у вези са песникињом и преводиоцем Надеждом Вољпин, са којом је 1924. добио (признатог) сина Александра, који ће касније бити велики критичар совјетске власти. Хапшен је и упућиван у психијатријску болницу, емигрирао је у САД и преминуо прошле године.

Стална поставка Јесењиновог музеја у Москви

Посебно поглавље књиге посвећено је Јесењиновом крају, тајни која се догодила у соби 5 лењинградског хотела “Англетар”, у ноћи између 27. и 28. децембра 1925. Тада је песник пронађен обешен о каиш привезан за цев топловода.

- До 2015, када је обележено 120 година рођења и 90 година од песникове смрти, у Русији је објављено мноштво студија и књига заснованих на многобројним непознатим документима из тајних архива, у којима се открива да је Јесењин убијен па обешен. Званично, то никада није потврђено — каже Вукмановић.

Непосредно после песникове сахране, објављена је његова поема “Црни човек”, која је у јавности сензационално одјекнула, али и наишла на жестоку идеолошку критику, оцењена као наставак претходне “озлоглашене” књиге “Кафанска Москва”. Догматичари су у овој поезији видели дефетистичко расположење, индивидуализам у време колективизма, хулиганство, пијанство, неверицу у свакодневицу. На “јесењинштину” треба испалити плутон, грмео је идеолог бољшевичке партије Николаја Бухарин, кога су следили многобројни публицисти и писци. Јесењинове књиге готово преко ноћи нестале су из библиотека, затворен је и његов музеј у Москви, а његовом сину Константину предлагано је да промени презиме. Читаве три деценије име и стихови песника — великана били су гурнути у страну, у заборав. До прелома је дошло тек после Стаљинове ере, када је одлуку о објављивању његових збирки донео — Централни комитет! Тада се догодио преседан који је много говорио: на позив на претплату за сабрана дела, у књижарама широм државе одазвало се чак десет милиона читалаца.

- Обистиниле су се раније пророчке речи о Јесењину — чуду поезије: и људи будућности читаће, волеће и памтиће његове песме, блиске срцу — нежне, тужне и олујне, као што зазвучи и његова завичајна рјазањска степа. У аманет својој лирици оставио је стихове: “Песме моје/испричајте својски/о животу мом” — закључује Љуба Вукмановић.

Песникова родна кућа у Константинову

СТИХОВИ НА 130 ЈЕЗИКА

ПОЧЕТКОМ овог века, на основу анкете урађене широм Русије, Јесењин је проглашен за прво руско песничко перо 20. века. Неколико година раније, у Москви је поново отворен песников музеј и откривен импресивни споменик на Тверском булевару. Његова поезија блиста у врховима руске и светске књижевности и у новом веку. Јесењинове песме објављене су у више од 300 издања, у 70 милиона примерака и читају се, памте и воле на више од 130 језика.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.