Jаје на спруду. Митско јаје чија љуска је прсла / Белатукадруз

ИЗНАД ЦРТЕ

Веб издање „Песама из романа“ | ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА on WordPress.com

Написао сам у једној од песама Химере су ме довеле довде.

А када су ме позвали на један разговор о успеху и неуспеху, пре неколико година, отворено сам проговорио о осујећености упозоривши сабеседника (и преко њега све друге на свету): “ Ко помисли, после свега, да имам предрасуда према писању слободних стихова, нека прочита ово:

1

Демону је увек у интересу да не да да га упознамо. ДОК БОГУ МОЖЕМО СЛУЖИТИ САМО АКО У ЊЕГА ВЕРУЈЕМО, ДОТЛЕ ЂАВО НЕМА ПОТРЕБЕ ДА ВЕРУЈЕМО У ЊЕГА ДА БИСМО МУ СЛУЖИЛИ (Андре Жид, Ковачи лажног новца, Просвета, Београд, 1966,стр. 375).

Тако је и са фамом о постмодернизму. Сатанин омиљени надимак могао би бити: ПОСТМОДЕРНИЗАМ.

Та прича је почела овде око 1936. год. са објављивањем превода Ковача лажног новца, тј. ДНЕВНИКА Ковача лажног новца.

– Ја сам у вама, чујете ли? — каже АЛА МАГАЗА — као и царство божје! Дон Жуан који хоће да заведе и смрт у неким моментима осети у себи такву навалу зла да му се већ чини да АЛА МАГАЗА приступа успостављању пакла у њему. Извори зла су многобројни и скривени као и извори Нила.

2

Рђави мајстори цртају АЛУ МАГАЗУ, они управљају њом и говоре кроз њу. Прави мајстори не говоре превише. Они чувају занат и занат чува њих. Бацају иза себе,да нађу пред собом. Баштованџији не продају краставце. Гњилом се крушком не бацају. За млађима иду, али старијега слушају. И у цркву кад пођу, друга изаберу.

Једну кажу, две чувају. Држе се нова пута, стара пријатеља.

3

Не жури.Лагано пођи, даље ћеш стићи. (Ако те срећа не причека, не вреди да је јуриш!) .

Живот нам је као месец:час пун,а час празан. Црвено лишће на гранама на улазу у град (Нови Сад,7. октобар 1995). Бог је јак. Бог затвори једна врата, а отвори стотину…“

Али, ДОВДЕ ме је довело нешто друго, не химере, не секташи, већ осујећеност. Већ судбина. Карактер. Читав мој пређашњи живот.

Моја два верна пријатеља су лето и летње предвечерје. И гранчице јова које само што нису запупиле. Прва крађа, прва цигарета, прва љубав, прва полуција, први пријемни испит, прва објављена песма, први дневник, прва књига… Свакој тој првој претходиле су многе друге ствари, занимљивије од уласка у тзв. књижевни живот, који је врло често значио улазак у кабинет неког професора, или уредника уштогљеног.

Знао сам где живим : нисам се понашао као пуноглавац у бари!

Официјелна критика и књижевност, околина и држава, прогутала је много драгоцених бисера ( и још их гута!). Домаћи стаљинизам није заостајао много за изворним. Оно што гута тебе и мене, изведено је из тога.

Постоје демони бабљег лета епохе, одећа им је пурпурне боје. Свет је старо позориште у коме се предуго играју старе комедије и трагедије. Нема премијера. И у најбољим људима чучи звер. И свако од њих вешто скрива своју јазбину. Роман је понекад открије.

Уметност романа ме је привлачила, као и Мана, због тога што он „једва зна да почне друкчије до ли прапочетком свих ствари, а не може уопште да заврши. За њега важи реч песникова : Што не можеш да завршиш то те чини великим. Његова величина је блага, мирна, ведра, мудра и објективна“.

Изградњу Нове куће започели су мајстори из Раброва, сећам се копања темеља. Читајући Рилеков „Воћњак“ увек сам помишљао на један стварни воћњак. Калинић — велики вашар : још га нико није насликао. Мој завичај, моје родно место је јаје на спруду. Митско јаје чија љуска је прсла.

(……)

У стиховима објављеним и необјављеним, у романима, објављеним и необјављеним, тако је мало појединости из мог детињства. Све је било друкчије изван родног и ујкиног дома, ново и огромно, као поглед са врха Нерезина, или усред винограда, између стабала прасака и бадема, или жбунова рибизли, или са врха Дубрава : панорама је имала дубину понора и привлачност неописивог златног вашара… (АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1- 5, Београд, 2002, стр. 216–222)

Ништа није једноставно ни лако. Осујећеност је тешко наслеђе, из кога се рађа један неописв архипелаг…


Originally published at katalogop.wordpress.com on September 2, 2011.