UZNEMIRENE VODE IZA POVRŠINE URAMLJENOG OGLEDALA — Библиотека Дефтердарова капија

Su Tanasković

ČITAJUĆI PESOA.- Esej Su. Tanasković

Ponekad se zagledam u mirnu površinu ogledala iza koje se krije izvor nepreglednih naslućivanja. Osetim pri tom da uzburkavam njegove mirne vode, da uznemiravam tajne koje me traže da me pronađu. Kao da me progoni bojažljiva misao da drugi ljudi mogu čuti ono što mislim. Kao da neću naići na prizvuk odobrenja, topao pogled majke, ili srdačan stisak ruke koju priželjkujem. Istina koja boli i koja će druge da zaboli, sakriva se još uvek negde iza moga odraza. I da li je pristojno u ovom trenutku dirati mir koji snagom iluzije hrabri i daje nadu? Nadu? Zar onu varljivu što me je ubola nožem po sred srca? Pesoa se toga nije pribojavao, jer je mislio bez primisli:

“Ja čak nisam ni pesnik: vidim.

A ako ono što pišem ima vrednosti, to ne znači da je imam ja:

Vrednost je tamo, u mojim stihovima.

Sve je to savršeno nezavisno od moje volje
(…)
I bez pomisli da me drugi ljudi slušaju kako mislim;
Jer ja to mislim bez misli,
Jer ja to kažem onako kako to kazuju moje reči”.

Kako da se oslobodim primisli sopstvenog poriva za potvrđivanjem, koji me vreba sa odraza slike koja još uvek nije moje Ja. Iza dubina čuči mit palog bića i metrinske zaštićenosti ušuškanog fetusa i gleda me otvorenih očiju. Surov mit, koji nam oduzima neprikosnoveno pravo naše sopstvenosti rođenjem dato. Uzburkana plodna voda materice odzvanja u dubini iza srednjeh uha, gde je nauka utvrdila centar ravnoteže. Slojevi se, poput tresetišta, pomeraju izvan domašaja moje volje i svesti, kad god učinim korak dalje. Utanjaju u meku i vlažnu zemlju nekih uslovnosti i slučaja, moja bosa stopala. Strah da ne potonem oblikuje nevernu sliku u ogledalu, ili slika koje se međusobno preklapaju, poređane oko vertikale koja prolazi kroz središte moga srca. Kao kroz kaleidoskop okreću se u slikama raznobojnih razbijenih staklića još uvek celog ogledala, višeslojnog. Otkriti pravi odraz našeg lika u ogledalu koji izvire iz staklaste sjajne površine naših zenica. “Samog sebe izaberi (jer drugog ne poznaješ) / Za svoje pristanište”.

Nemoj skakati po galaksijama i planetama, siđi do trave mekog tresetišta i oseti svoju misao koja lebdi iznad niske izmaglice i spusti je da čvrsto svojim golim stopalima stoji. Počni od sebe i svog tresetišta. Među skrivenim vlatima trave bubri život.

Našom ličnom istorijom upravlja nužnost, slučaj i Božija promisao. Kad čovek dođe do uma on zna zašto pati. (…………)

Zaglavlje istoimene lokacije gde se mogu čitati radovi Su Tanasković

“Ne želeti sve, znači dovesti sve u pitanje”, rekao je jednom jedan francuski filozof — XX vek . Pesnik se pita i sve dovodi u pitanje. Čovek je biće želje roditelja da čovek bude, pa kasnije on nastavlja da želi da bude, i to celog života. Da bude Ličnost. “Biću ono što želim da budem. Ali treba da želim da budem ono što ću biti”. Mučan put do Ličnosti i Pesoa oseća pokušavajući da se pronađe i izvan nje? A prezime Pesoa znači Ličnost. Da li je moguće pronaći sebe i izvan sebe, možda u sopstvenom odrazu iza ogledala. Sumnja intelektualizma? Kako isprazniti mozak i razum

privesti umu kroz srce? Pesoa se odriče želja, osim “želja stvari što postoje, a ne vremena koje ih meri”. One su ipak prisutne, ali obojene čežnjom. Čežnja iz srca proviruje zakrvavljenih očiju. “Uostalom, polja nisu jednako zelena za one koji su voljeni / Kao za one koji to nisu”. One ga mame ka prostorima duše kojoj se iskreno obraća, pokušavajući da se sa njom stopi u zagrljaj ljubavi, iako nežnosti prepušta prirodi, onoj koja izvire ispod tresetišta, mekih trava pod suncem ili kišom, pokrenutim vetrom. Želja da ostvari vezu sa prisnim smislom Svemira. Duh duva izvan naših moći. Osvešćuje nas, otrežnjuje, budi, drma kompeltno naše biće da bi nas naveo da sebe upoznamo i prihvatimo. A oblik života je u našim rukama, bez bola prošlosti i straha iskona, izvajano biće u vremenu. Ponekad odustani i od čina umetničkog, i posmatraj izdaleka sebe u praznini pustinjskog peska na kome se stvari jasnije sgledavaju. “Stalno živeti jednostavno. / Ostavi bol na žrtveniku / Kao bogovima zavetni dar. / Posmatraj život izdaleka. / Nikad ga ne pitaj. / On ti ništa ne može / Reći. Odgovor leži / Izvan bogova”.

“Sudbinu svoju sledi,

Zalivaj svoje biljke,
 Voli svoje ruže.
 Ostalo je senka
 Drveća tuđeg”.

Želje su nam često nedostižne, a svaka neispunjena želja vodi nezadovoljstvu. A sad, zamislimo onu skoro nepojmljivu želju koju svaki čovek nosi u sebi — ispunjenje… Iz toga sledi neminovna priroda čoveka kao nezadovoljnog bića koje stalno teži zadovoljstvu. Princip zadovoljstva, svojstven detetu, često nas odvlači od suština o sebi koje treba da osetimo, kada počne da se budi naše unutrašnje biće, kada treba da počnemo gajiti zrelo biće, biće rizika životnog izazova, odgovornosti, i biće koje će svoj život sa radošću i uz zahvalnost nositi svojim putem prepoznajući senke tuđeg drveća. I svoje unutrašnje dete moramo putem nositi i negovati, kao retku biljku u našem duševnom vrtu, kao ružu koja nas dariva lepotom, ali i opominje trnom svojim da ranjiva je i sama. “Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?” Pesoa oslobađa svoje dete, ostavljajući njegov bol na žrtveniku, pružajući korak ka umu, tamo gde nalazi oslonac. Da li uspeva? Ili se oslanja na bol, bezizlaznost u besmilu, ili utočište ipak nalazi u tom “razmaku izmedju mene i mene”? Ili još uvek pokušava u tome lutajući tihim prostranstvima svog bića nekog drugog beskonačnog postojanja?

Unutrašnji svet čoveka je skoro nepregledan, tajnama obavijen. “Posmatraj život izdaleka. / Nikad ga ne pitaj. / On ti ništa ne može / Reći. Odgovor leži / Izvan bogova”. Radost dolazi kada shvatimo sebe iznutra, kao i kad prihvatimo sebe u celini. Ocelovljenje i isceljenje, pre svega duše, je osnov svekolikog smisla čovekovog. A kad se upustimo u tu avanturu otkrivanja svoj unutrašnjeg sveta, ako osetimo i prepoznamo to pozvanje, onda nam put ne biva lakši ili ispunjeniji. Biva teži i odgovorniji. Posut trnjem novih iskušenja, obogaćen novim saznanjima i iskustvima, predstavlja tek početak naše potrage. A to nije nimalo lako. Odricanja su velika, kao i skoro nepojmljivo osećanja nepodnošljivosti postojanja. Iz tog ponora ipak se nazire tračak svetlosti. Njemu težiti, to je već put radosti i ispunjenja duše.

Pojedini genijem obdareni ljudi, koji su osetili svoje pozvanje, često su imali tragičnu sudbinu. Sudbinu osamljenih svetionika koje mnogi nisu mogli primetiti, sudbinu večnih lutalica beskranim pustinjama uma u potrazi za oazom gde će svoju dušu napiti sa izvora lepote, istine, ali i nepodnošljivog nespokoja.

“Sva moja krv besomučno čezne za krilima!

Celo moje telo napred srlja!
 Izlivam se iz svoje mašte u bujicama!
 Posrćem, zavijam, padam u sunovrat!
 Sve moje žudnje ključaju od pene
 I moje je meso talas koji se razbija o stenje”!

Šibani vetrom duha koji obzanjuje opšti tragizam ljudske sudbine. Bez svojeg grada, bez pripadnosti, bez prihvaćenosti, traže sopstvenu oazu duha. I ne smiruju se nikada, pa ni posle granica smtri gde vrtlog beskonačnog kovitla biće večitog postojanja.

”Ja sam predgradje neke varoši koja ne postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati, lik koji lebdi, vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova nekog stvorenja koje nije umelo da me osmisli.”

“A ja, onaj istinski ja, ja sam središte svega toga, jedno središte koje postoji jedino po zakonima geometrije ponora — ja sam ništa oko kojeg se taj vrtlog kovitla samo zato da bi se kovitlao, samo zato što svaki krug mora da ima središte. Ja, onaj istinski ja, ja sam bunar bez zidova, ali s memlom zidova, centar svega oko čega ničega nema. Kad bih umeo da mislim! Kad bih umeo da osećam!

Moja majka je rano umrla, i nisam stigao da je upoznam… “

Šta mi možemo znati o sebi? Uistinu, veoma malo. Naš unutrašnji svet obiluje skrivenim tragizmima nakupljenim ne samo kroz iskustvo, već i kroz arhetipe naših predačkih korena. Toga teško da možemo biti svesni. Možemo samo naslućivati. Otuda i naše razumevanje pesništva i velike literature onih koji su dotakli neka dna svojih ponora ne može biti pravo ukoliko ne postoji saosećanje za takav naboj duša koje se muče, učeći našu svest kakav hod misli da pokrene.. Pre svega kroz sopstvenu vizuru dubina i naših unutrašnjih kolebanja, nespokoja i bola. Ako smo, istina, bar donekle iskreni u tome i otvoreni prema svojim priznanjima. A da ne govorimo o činjenici podeljenog i rascepljenog čoveka koji je kao palo biće u ovoj egzistenciji suviše ranjivo i inferiorno. Ispunjenje ne može poznati ako ne pronađe svoje rasute deliće u maglovitim predelima sosptvene duše i umiri titraje odraza njihovih u ogledalu svoga lika. Smiraj, spokoj i blaženstvo dolazi tek iz tog dostignuća, ako se i malo prikaže stvarnosti. I nikada tome nema kraja. To je tek početak, jer beskrajan svemir (SVE-MIR) traži i naše baskrano učešće truda i želje za samosaznanjem, koje se nastavlja, kažu, i posle granice smrti kao drugačiji vidovi razvitka i uzrastanja u vrlini. Beskonačno, sve dalje i dalje, kroz celu besmrtnost nikad ne izgubivši biće postojanja.

“Ah, ko zna, ko zna,

Nisam li pošao davno, još pre svog postojanja,
 S nekog mola; nisam li ostavio, kao lađa pod kosim
 Suncem praskozorja,
 Neku drugu vrstu luke?” Otići tako daleko u potrazi za svojim sve-mirom, nije lak zadatak pozvanja božijeg. Nama je Pesoa ostavio svoje veliko pesničko nadahnuće i dostignuće kao izraz svesti koja otvara vrata nepreglednih sfera, nesaznatljivu lepotu koja dira dušu. Dušu, danas suviše zakovanom i okovanom lancima lažnih vrednosti sveta koji ropće u blatu i mulju sopstvene nemoći i laži, idolopoklonstvo zlatnog telata koje čeka svoj sud. A duša mora da je poetična u svojoj suštini, mora ga ima odraz sveprisustva božanske svetlosti i svetog duha koji je oplođava. Odatle treba da izvire ta radost koja nam srce ispunjava i zrači ljubavlju za ljude koje volimo, ljubavlju koja mora zavoleti i nas. Čežnja je jedino što osećamo, čežnja koja nas gura uz strme lestvice prema nepoznatom. Vrlina i ljubav je osnova podviga tog postojanja. A poimanje našeg života ipak tome treba da teži, da se uzdiže, da bi se ovaplotilo u lepoti sopstvene kreacije našeg postojanja. Između mekih tresetišta i lakih sfera, težina sudbine podupire nesaznatljivi podvig jednostavnosti čistog srca.

“Blagosloveno bilo isto sunce drugih zemalja

Koje me sa svim ljudima bratimi,
 Jer ga svi ljudi, u jednom trenutku tokom dana, gledaju kao i ja
 I u tom istom nepomućenom trenutku
 Potpuno čistom i ganutljivom
 Vraćaju se sa suzama
 I uzdahom jedva čujnim
 Čoveku istinskom i prvobitnom
 Koji je gledao rađanje sunca, a još nije počeo da ga obožava.
 Jer je to prirodno — mnogo prirodnije
 Nego obožavati zlato, Boga,
 Umetnost i moral.”..

Ah, treba samo dušu obrgliti srcem. Po neki stih joj udeliti, uviti je u muziku sfera, obojiti zlatnom bojom lišća vitke usamljene breze među borovima. Sunce se leno spušta po liščem pokrivenoj stazi mekih koraka, probijajući svoju glavu između ostarelih kuća, umornih i pospanih od ističućeg vremena. Jesen se provlači kroz platane moga parka, ali sjaji nekom čudnom svetlošću. Presvalači se koža prirode šumom vetra koji valja po opalom lišću jesenji svlak.

Nazrela sam sebe, kao neku stazu ispod lišća, koje je šuštalo pod mojim lakim koracima. Odušak u osećaju neprisustva gradske buke. Neka tišina se mešala sa šumom čudno usnulog parka. Tek po neki glas vrana koje preleću prema Dunavu. Tamo, preko, topoljaci šušte još lepše, predosećam. Vraćam se u moju sobu, posle šetnje po opalom lišću u parku blizu moje kuće, osećajući šum vetra sa Dunava. Još uvek je tu, sada u mojoj sobi dašak vetra sa virova i tišaka moje reke, Čemernice. Kao da paralelno teku dve reke: velika — moćna i mala — primirena ali neobuzdana. Užareni obrazi su odraz žive krvi. Moji tokovi, tihi, ulivaju se u neki vir. Unutar dubina vidim odblesak svetla, nepoznatog. Kao zenicu oka. Osećam, neki nepoznati vetar mi je potkresao krila, kao da mi novo ruho sprema. Tišina se leno vuče po plafonu. Gledam fotografiju pesnika sa šeširom na glavi. Ispod njegovih naočara nazirem njegove širom otvorene oči. Vidim tugu i Suze Božije. Zatvaram knjigu. Osećam, da me vreba sopstveni odraz u ogledalu. Mislim da me još uvek ne prepoznaje. Krajičak sumnje mi namguje i kaže mi: A da li je tako?! Možda sam ipak spremna da raširim zenice i primim punoću oivičenu svetlošću?!


Originally published at sites.google.com.