Принц Ђорђе одбија круну и престо
После шеснаест година тамновања у лудници краљевић Ђорђе, после избијања рата, долази у Београд и одбија понуду Хитлеровог изасланика да постане владар окупиране Србије
ПОСЛЕ атентата на краља Александра 1934. године положај принца Ђорђа се није променио. Остаће заточен у психијатријској болници у Топоници код Ниша све до немачког напада на Југославију. По сведочењу Уроша Јекића, управника болнице, из Београда је стигло наређење да се принц припреми и транспортује колима до Пљевља, где је требало да се придружи краљу Петру II Карђорђевићу и његовој пратњи. Караван из Ниша је пожурио на пут, али су Немци били бржи. У Плевљима их је затекла капитулација земље.
Немачки официри у црногорској варошици, са којима је принц Ђорђе ступио у контакт, показали су сва уважавања према члану краљевске породице. После консултација са вишом командом, Немци су отпратили Ђорђа до Београда. Тако је завршена његова шеснаестогодишња одисеја. Постао је слободан, како то лицемерно звучи, у време окупације и ропства.
Убрзо по доласку у Београд, Ђорђе је на Дедињу закупио вилу, баш прекопута винограда Мике Аласа, где је, још као момак и престолонаследник, често навраћао. Неколико месеци по доласку у Београд, Ђорђе се срео са личним Хитлеровим изаслаником. После подужег разговора Ђорђе је одбио круну и престо. О детаљима тог разговора за живота ни са ким није причао.
НАРАВНО да је одмах потражио и великог пријатеља, али од Маре, сестре Мике Аласа, сазнао је да је он као добровољац отишао у рат и да је заробљен негде код Сарајева и одведен у војни логор у Немачку. Професор Петровић је тада имао више од седамдесет година и захваљујући Ђорђу Карађорђевићу пуштен је из логора. Принц се овог пута обратио тетка Јелени, италијанској краљици. Она је потегла своје везе и није потрајало дуго када се чувени професор појавио у Београду.
“У то време Ђорђе је ‘добио’ и личног секретара — песника Миодрага Панића Сурепа. На ту дужност песник је дошао уз помоћ Јаше Продановића, ретког принчевог пријатеља, коме је овај једноставно могао да каже да тог момка — песника треба склонити, односно, пријавити га надлежним властима као личног секретара. Песник се затим представио принцу, односно ‘послодавцу’ и по каткад долазио у његову кућу, да тобоже води његове послове. Све док средином 1943. године није нестао, без икаквих најава, исто као што се и појавио. То је Ђорђе сазнао од Гестапа, када су му полицајци негде око пола ноћи упали у спаваћу собу, па пошто су добро испретресали целу кућу, саопштили су принцу да траже Сурепа, опасног комунистичког илегалца. Захтевали су од Ђорђа да не излази из куће и не одазива се на телефонске позиве. Кућа је стављена под присмотру. Суреп се појавио тек после рата,” записао је Михаило Поповски.
ЗАНИМЉИВО сведочанство о Ђорђу је оставио енглески бригадни генерал Фицрој Маклин, шеф британске војне мисије при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. У својим мемоарима “Рат на Балкану” Меклин пише:
“Мало после нашег доласка у Београд, дошао је једног дана у нашу Мисију постарији господин с беретком на глави. Представио се као принц Ђорђе Карађорђевић, старији брат краљ Александра и стриц садашњег краља. Одмах је почео да прича историју свог живота. Између осталог је казао како је претерана тврдња да је он убио свог слугу. Његови непријатељи су на непоштен начин искористили тај инцидент. Да су се поштовала његова права, био би он данас краљ Југославије.
Неко га је запитао, да ли, осим тога, има све што му је потребно. Одговорио је потврдно. Вратили су му аутомобил, који је био реквириран за време борби…”
“Господин са беретом на глави”, пише даље Маклин, сада је често виђан у граду, најчешће возећи се у црном “кадилаку”.
Тај “кадилак” припадао је америчком амбасадору у Београду. Када је, 7. децембра 1941. године, дакле, осам месеци после доласка принца-заточеника у Београд, дошло до уласка Сједињених Америчких Држава у рат, прекинути су дипломатски односи САД са Немачком. Амбасадор и особље америчке амбасаде напуштајући Београд, понели су са собом најнеопходније ствари. “Кадилак” је био поклоњен принцу Ђорђу Карађорђевићу, суседу и пријатељу амбасадора. До тада, у условима који нису допуштали ништа више, принц је возећи бицикл стизао да обиђе Мику Аласа и пријатеље у граду.
О ЖИВОТУ принца Ђорђа после рата, причала је и његова супруга Радмила Карађорђевић, која је родом била из Његуша и презивала се Радоњић.
“Мог супруга сам упознала још у време рата. Долазио је редовно код мојих рођака на Дедињу. Било је то само једно краће виђење. Симпатије су дошле касније, тек 1946. године, пошто смо се после рата поново срели. Само наше венчање протекло је без уобичајених церемонијала. Био је то грађански брак. Принц није допуштао никакве параде и церемонијале.
Не поштујући никада правила краљевског двора, која је, узгред речено, сматрао глупом измишљотином, Ђорђе није нашао за потребно чак ни да обавести о свом браку краља у емиграцији. Још мање да од њега тражи или очекује одобрење, како су то налагала дворска правила.”
“НАШ живот у принчевој вили на Дедињу текао је уобичајеним и устаљеним током. Како је још одмалена васпитаван у војним школама, знао је да се држи утврђеног реда. Устајао би око шест часова и пошто није ни доручковао ни кафу пио, одлазио би у град. Пошто смо имали кола, тај излазак се брзо завршавао. Скоро свакодневно, одлазили смо на рибарење, на Саву или код Ритопека иза Винче. Ту би са рибарима проводили цело преподне. Са рибарења смо увек долазили кући тачно на време, да се у подне седне за сто…”
Године 1959. отишли смо у Париз. Имали смо слику за коју сам ја веровала да је Ван Гогова. Упутили смо се за Париз, где се у то време одржавала изложба оригинала овог великог сликара. Понели смо са собом и наше платно, у жељи да се тамо, на самој изложби, оцени његова вредност, па ако би било могуће да га тамо и продамо. Примио нас је неки Белгијанац, у то време највећи стручњак за Ван Гога. Погледао је нашу слику и рекао: ‘Ово је најгора копија коју сам икада видео. Да нисте у питању Ви височанство, предузео бих потребне кораке да фалсификатора откријем. Овако, поштедећу Вас скандала.’”
Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.
