ШТА ХОЋЕ НЕМАЧКА ДЕСНИЦА | Српски културни клуб

Гец Кубичек је 1. августа ове године одржао предавање у Матици српској, његово гостовање у Новом Саду омогућено је захваљујући сарадњи коју Матица има са Институтом за европске студије из Београда. Кубичек је бивши немачки официр, који се разишао са својом армијом после учествовања у мисији СФОР-а у Босни и сагледавања стварног стања које је дијаметрално различто од онаквог какво је њему и немачким војницима, али и целокупној јавности представљано. Сада је уредник конзервативно — револуционарног часописа Сецесија и један од идеолога Алтернативе за Немачку, политичке организације која све више јача и представља десни талас у Европи. Како се читав тај спектар национално — суверенистичких и конзервативних политичких покрета, партија и иницијатива код нас карактерише као десница уз обавезан префикс екстремна, не чуди што је његово гостовање у Новом Саду и то баш у најелитнијој установи културе — Матици српској изазвало контроверзне реакције. Одмах су се јавили очајни гласови душебрижника и политичко — коректних пуртитанаца који су згрожени чињеницом да Матица, нашим парама, доводи једног нацисту. Узалуд је била прича да предавач није нациста те да Матица није промовисала никакву десничарску идеологију нити било какву идеологију већ је позван предавач који нам може дати допринос сагледавању света у којем живимо што је програмски задатак Матице већ дужи низ година. Залудно је било и доказивати да предавач себе декларише као конзервативца те да је управо у Београду одржао предавање о контроверзним годинама Карла Шмита у којем је показао његову диференцијацију од национал — социјализма који је тада био мејнстрим немачке политике а ускоро и на власти. На тај начин је показао и разлику између идеологију коју он баштини и оне која је цео свет гурнула у најкрвавији светски рат. И овај пут се показало да идеолошка искључивост, па макар била у питању и „племенита“ идеологија политичке коректности (као израза једне шире људско — правашке идеологије) штети самим њеним протагонистима у сагледавању истине и чак банално — очигледне стварности. Тако је, например, у дискусији један млади либерално леви интелектуалац закључиио да предавач пропагира „насиље као једино решење“ на основу Кубичекове приче о томе како се нико није супроставио групи миграната која је у Келну на дочек Нове године ишла градом и плански малтретирала и напствовала жене. Ваљда би демократски и људско-правашки, родно — равноправно било да се свима дозвољава изражавање сексуалних слобода па и силоватељима, а ако их у томе спречите па још при томе користити и насиље онда сте зли фашиста! Но, да видимо о чему се заправо говорило на предавању чија тема је била опис стања у немачком друштву и минималних захтева немачке деснице, које носило помало затајни наслов: Идентитет и самопреиспитивање?

Своје излагање Гец Кубичек је почео илустрацијом немачког друштва које одговора слици голуба сломљених крила којег је ухватила мачка. Голуб је немачки народ а мачка финансијско — медијско — политички комплекс. Плен је сувише велики за ловца да га потпуно савлада, али и недовољно снажан да се истргне из његових канџи. Голуб не може да полети а ловац га вуче у подрум степеницу по степеницу, при томе овај удара главом сваким трзајем и све је ошамућенији.Чак и кад би могао да полети било би питање да ли би то учинио зато што није дошао себи. „Наравно да ми, немачки интелектуалци десне провинијенције, имамо слику идеалне државе, али сад су нам потребне конкретне и ургентне мере које би могле да се назову заокрет у тенденцији,“ каже Кубичек. Тај заокрет се огледа у пет основних и минималних принципа које је потребно испоштовати да бисмо имали нормално и самосвојно друштво, а то су:

1. СПАШАВАЊЕ ДРЖАВНОСТИ;
2. ОБУЗДАВАЊЕ ПАРТИЈА;
3. СПРОВОЂЕЊЕ ПРАВДЕ И РЕДА;
4. ПРЕДНОСТ СОПСТВЕНОМ;
5. УКИДАЊЕ САМОМРЖЊЕ.

По набрајању ових принципа предавач је поставио питање публици да после његовог излагање кажемо да ли је слична ситуација и у Србији. Интересантан је био одговор човека који се јавио у дискусији и рекао:“Да ми и Немци иако смо у претходном веку неколико пута ратовали сада не да имамо сличну ситуацију већ истоветну!“ Наравно, не бисмо ми Срби били то што јесу да немамо препознатљив хумор, па је неко као опаску добацио цитат из познатог филма Ко то тамо пева: „Немачка медицина је најбоља на свету!“ алудирајући на истоветност човека из публике са ликом у филму, односно да су обојица фанатични германофили. Са којих год позиција да је наступао чини се да је човек одговорио тачно на питање, с тим што мора да се напомене да су Немци за самомржњу имали основу денацификацији која у њиховом случају јесте била оправдана док је понављање таквог процеса код Срба потпуно бесмислено, као што је бесмислено поредити Аушвиц са Србебреницом, али баш се на томе код нас инсистира. Можда чуди да најјача земља Европе има истоветне проблеме као и наша мала Србија, али то је реалност глобализације која ништи и велике баш као и мале народе. Но, да чујемо и образложење ових принципа:

1. „Карл Шмит је говорио о вредности државе као плена. Има политичара који државу доживљавају као отворену кутију са благом. Данашња држава је таква да су све њене функције подељене између партија које су у власти, па чак и полиција и судство. Све се покорава закону тржишта финансијског или политичког. Мора да постоје области у којима држава нема конкуренцију. Чиновници, наставници, полицајци, официри, лекари.. не смеју припадати партијама нити штрајковати. Они личним одрицањем морају да заслуже привилегију да буду државни службеници.“
2. „Нема масовне организације у Немачкој осим партија у којој се са толико презира гледа на обичне људе. Партијски функционери мрзе изборе јер на њима може да дође до смене зато се труде да их обесмисле. Са појавом Алтернативе за Немачку избори су постали озбиљинији и ова политичка организација постоји у 13. покрајинских парламената а ускоро ће и у Бундестагу. Она представља ветар промена у Немачкој. Међутим, проблем је што су се партијама зацарили ја-типови, цинични каријеристи, против којих идеалисти немају никакве шансе. То је закономерност политике и превладавање циничних каријеририста ће се временом десити и у АФД-у. Зато је много важније од саме партијске структуре неговање неформалних џепова отпора који се баве конкретним друштвеним радом, који ће функционисати идалистички много дуже него што је случај са партијом, закључио је у дискусији у одговору на једно питање у дискусији. Проблем је што се већина политичара укључила у рад партијама у младом добу и они су као људи стасали у том систему. То су професионални политичари који немају никакву другу струку, отуђени су од стварног живота и обичних људи, које, као што сам рекао презиру.“
3. Већ је поменуо да се чак и полиција и судство деле по партијској основи. Постоји један еклатантан пример непоштовања права зарад позитивне медијске слике. Реч је о одлуци од 12. 09. 2015.г. за затварање граница за све који немају легална документа, дакле за илегалне имигранте. Ова одлука једноставно није спроведена јер је савезни директор царина проценио да би то био непопуларан потез. Дакле, он није испоштовао сопствену одлуку, понео се као дете а не мушкарац који нема снаге да изврши своју намеру. Цитирајући Макса Вебера који је овакве случајеве подвео под „етику уверења“ Кубичек је рекао да у политици лепе жеље и намере немају велику важност, рачунају се само дела и поступци.
4. На овом принципу, подсетио је Кубичек, Доналд Трамп је добио изборе: „America first“.
5. „Проблем самомржње је нешто за шта знам да постоји и овде код вас. Ситуација у данашњој Србији и постнацистичкој Немачкој је слична. И ваше људе су пропагандом навели да ходају погнуте главе сматрајући да је припадност овом народу довољна да човек буде сврстан међу кривце за све светске злочине. Петер Хандке је написао есеј Правда за Србију, а другачију слику стварности од оне приказане у медијима видео сам и сам након мог боравка у БИХ. О томе сам објавио књигу у којој су сабране двадесет репортажа. Постоје два лица самомржње“, наставља Кубичек, „Евангеличко — проповедничко, које је заиста убеђено у слику која је владајућа и жели да друштво дође до катарзе и оно користољубиво и плаћеничко које промовише самомржњу из чисто политичког утилитаризма.“ Затим, је уз ограду да не жели вређа наша национална осећања, поменуо нашег сународника Срђу Поповића, који на један лежеран и духовит начин подстиче овакав дискурс као плодно тле за активност његовог Канваса. „Поред ових постоји и треће лице самомржње, које изгледа као најчеститије те је самим тим и најманипулативније, то је самопреиспитивање. Овај процес је створио несигурност у понашању, презирање сопствености те недостатак цењења вредности сопственог труда.

Како до преокрета? Либерализам је захватио све сфере јавног и политичког живота а он ништи вредности на којима је могуће започињати акције, зато морамо имати оно што је Виктор Орбан назвао нелиберални приступ.

Originally published at xn — j1aat.xn — 90a3ac on August 15, 2017.