Korona virus — Osnovni plesni koraci koje mogu svi da prate
Srpski prevod teksta Coronavirus: The Basic Dance Steps Everybody Can Follow autora Tomas Pueyo, objavljen u dogovoru sa autorom.
Prethodna dva teksta ovog autora Coronavirus: Why You Must Act Now and The Hammer and the Dance, zajedno su imala preko 60 miliona pregleda i prevedena su na preko 30 jezika.
Rezime: Svaka zemlja može da sledi niz mera koje su veoma jeftine i mogu značajno da umanje epidemiju: obaveza nošenja maski koje mogu da se napreve u kućnim uslovima, primena fizičkog distanciranja i higijene, kao i edukovanje javnosti.
U prvom delu pokazali smo puteve koje su različite ističnoazijske zemlje sledile tokom svog plesa protiv koronavirusa. Počeli su da se pojavljuju neki obrasci u vezi sa najvažnijim merama.
Vreme je da detaljno razmotrimo sve ove moguće mere, da ih dobro razumemo i odlučimo koje da sledimo.
Možemo ih podeliti u 4 grupe:
1. Jeftine mere koje bi mogle biti dovoljne za suzbijanje koronavirusa, kao što su maske, fizičko distanciranje, testiranje, utvrđivanje kontakata, karantin, izolacija i ostalo.
2. Nešto skuplje mere koje bi mogle biti potrebne u nekim slučajevima, kao što su zabrana putovanja i ograničavanje društvenih okupljanja.
3. Skupe mere koje možda nisu uvek potrebne tokom plesa, kao što su zatvaranje škola i preduzeća
4. Medicinski kapacitet
Tokom plese, kada popuste mere i počnemo da se vraćamo u normalne životne tokove, cilj je da se kombinuju mere kojima se postiže što je moguće veća ekonomska aktivnost, a istovremeno i zadrži brzina prenošenja virusa ispod 1 — tako da se virus ne širi široko — sve dok se ne otkrije lek ili vakcina.
Danas ćemo se fokusirati na vrlo jeftine i jednostavne mere koje svako može da primeni, i na veliki učinak koje ove mere mogu da imaju. Krenimo od najočiglednije mere od svih, a to su: maske.
Maske
Kao što smo videli u prvom članku, maske se koriste širom Istočne Azije: u Kini, Južnoj Koreji, Tajvanu ali i Hong Kongu, a sada i u Singapuru. To nisu jedeni zemlje koje veruju maskama.Od 22.aprila 2020.godine 51 država je uvela obavezno nošenje maski u nekim javnim aktivnostima, uključujući i zemlje kao što su Nemačka ili Tajvan.To je preko 25% svih zemalja.
Ovo se odnosi na one zemlje u kojima je obavezno nošenje maski, uključujući sve zemlje G7 (osim Italije i Velike Britanije). U SAD-u su mnogi gradovi, uključujući Njujork, Ostin, Los Andjeles i San Francisko uveli obavezu nošenja maski u poslednjih nekoliko dana. Međutim, do nedavno, govorili su nam da ne nosimo maske. Od 22.04.2020 SZO i dalje preporučuje da se ne nose maske ukoliko ste zdravi. Većina zemalja i dalje ne traži obavezno nošenje maski u javnosti. Zašto? Ko je u pravu? Da bismo znali odgovor, moramo da razumemo nauku koja stoji iza širenja koronavirusa.
Šta kaže nauka o širenju koronavirusa
Respiratorne infekcije koriste vaša usta i nos kako bi se širile putem tri mehanizma:
· „kapi“ — kapljične tečnosti koje izbacujete iz usta i disajnih puteva
· „aerosoli“ — vrlo male čestice koje se mešaju sa vazduhom i mogu tamo da ostanu satima
· Površine — na primer: vi kašljete u šaku a onda istom rukom koristite kvaku na vratima koju neko drugi dodirne nakon toga
Mnogi naučnici su prvobitno smatrali da se zaraza koronavirusom prenosi kapljično kada ljudi kašlju i onda te kapljice brzo padnu na zemlju, u samo nekoliko sekundi posle iskašljavanja, i da ne padaju dalje od 2 metra. Da je to tačno, to bi onda značilo da je glavni način na koji ste se zarazili bio ako vam je neko kašljao u lice ili ako ste dodirnuli kontaminiranu površinu. Pošto vam obično niko ne kašlje u lice, vlasti su tvrdile da je efikasnost nošenja maski niska kod običnih građana. Međutim, one su od ogromne važnosti za zdravstvene radnike jer ovakve kapljice često završavaju na njihovom licu kada pacijenti kašlju ispred njih prilikom intubiranja ili u sličnim situacijama.
Pošto je mali broj maski bio na raspolaganju, vlasti nekih zemalja odlučile su da prioritet budu zdravstveni radnici, a da se običnim građanima preporuči da ih ne nose.
Bilo je u redu učiniti zdravstvene radnike prioritetnim ali, umesto da se kaže: „Maske su mnogo korisnije zdravstvenim radnicima i treba ih čuvati za njih“, vlasti su tvrdile da je nošenje maski za obične građane beskorisno — ili čak opasno. To je umanjilo kredibilitet vlasti.
Tada su počeli da pristižu dokazi.
Navodno, kapljice u kašlju ili kijanju prenosile su se i dalje od 2 metra i ne bi pale na zemlju tako brzo. Nekim kapljicama se to desilo ali mnoge su ostale u oblaku kapljica.
Potom je otkriveno da nije čak potrebno ni da se kašlje. Pevanje bi bilo dovoljno. U državi Vašington u horu od 60 članova, 45-oro njih je bilo zaraženo. Čak je i samo pričanje dovoljno:
Ili samo disanje!
Ovo čini maske veoma bitnim. Maska može da zaustavi da zaražene osobe šire kapljice i da ih zdrave osobe ne prime. Ali nema maski! Postoji manjak maski na globalnom nivou. Ono malo što ima treba za zdravstvene radnike. Šta da radimo? Srećom, neki istraživači su otkrili da nam ne trebaju profesionalne maske. Domaće maske su takođe prilično dobre.
Ovaj impresivni rad (pretisak) daje pregled svih dokaza o tome da li maske imaju efekta ili ne. Glavni zaključak je da imaju. Nošenje maski može da ima ogroman uticaj na smanjenje stope prenošenja virusa.
Ovo važi za ljude koji su zdravi, ali naročito za one koji su inficirani: Nošenje maski zadržava najveći deo kapljica i sprečava stvaranje oblaka koji ostaje u vazduhu, kao što se vidi na video snimku.
Neko bi rekao: „Savršeno! Čim se neko razboli, neka nosi masku!“ Nažalost, tada je kasno.
Odličan rad sa Univerziteta u Oksfordu objavljen u časopisu Science bavi se velikim periodom za utvrđivanje širenja koronavirusa od osobe do osobe.Vodoravna osa pokazuje dane od prve zaraze, a uspravna osa pokazuje koliko osoba je zaraženo na različite načine tokom navedenih dana. Na primer: petog dana posle inficiranja, prenosioci zaraze u proseku 0, 4 osobe. Najviše se zaraze oni koji su bili u direktnoj vezi sa onima koji imaju simptome ili koji će ih uskoro imati (nazivamo ih pre-simptomatski). Mali broj se zarazi iz okruženja ( preko površina) a najmanje šire zarazu oni koji imaju virus ali nikada ne razviju simptome.
Ono što ova studija zaista pokazuje jeste da polovina zaraze potiče od ljudi koji imaju simptome, a druga polovima od ljudi koji ih još uvek nemaju. Ako samo osobe sa simptomima nose maske, sprečiće se manje od polovine slučajeva zaraze. Ako svi nose maske, mogli biste sprečiti većinu slučajeva.
Svi treba da nose maske napravljene u kućnim uslovima: Možete inficirati druge osobe pre nogo što saznate da ste bolesni.
Koliko se može smanjiti zaraza pomoću maski? Poprilično.
Prema ovom modelu, samo 60% ljudi koji nose maske sa 60% efikasnosti , mogli bi, sami po sebi, zaustaviti epidemiju. Ovo ne uključuje druge vrednosti maske: sprečavanje da zaražene osobe kontaminiraju površine, i da ih zdrave osobe dodiruju i tako prenesu virus na lice.
Ne znam za vas, ali ja ne mogu da se oduprem tome. Dodirujem lice stalno. Kada nosim masku ne dodirujem lice, što verovatno umanjuje kontaminaciju preko površina jer prljavim rukama ne dodirujem oči, nos i usta.
Zato treba nositi masku. Ipak, ne možete da nosite hirurške ili N95 maske jer ih u većini zemalja nema dovoljno, a ono malo što ima treba čuvati za zdravstvene radnike. Morate da sebi napravite masku. Od čega treba napraviti masku?
Postoje 4 faktora koja treba uzeti u obzir:
1. Materijal
2. Gustina materijala
3. Broj slojeva
4. Kombinacija slojeva
O (1) materijalima:
Neke tkanine su bolje od drugih, ali mnoge su odlične. Tkaninu treba izabrati da bude što gušća. Kod pamučnih maski treba koristiti traninu koja ima najveći broj niti. Po pravili, što manje svetlosti propušta tkanina, to je bolje. Međutim, takođe morate i da dišete.
Koliko slojeva traba da ima? Što više to bolje.
Konačno, da li treba da kombinujete materijale?
Sve ovo ukazuje da treba da izaberete tkanine koje su gustog tkanja, kombinujete ih sa drugim materijalima i da imaju što više slojeva kroz koje može da se diše. Ali budite oprezni: ako ne možete lako da dišete, skinućete je ili propuštati vazduh oko maske. To je loše. Pobrinite se da vam maska odgovara. U suprotnom, efikasnost maske će opasti.
Da li ste spremni da napravite svoju masku? Evo načina da napravite jednu za 40 sekundi.
Ako nosite masku, veoma je bitno da naučite kako da je stavite i skinete i izbegnete unakrsnu kontaminaciju.
Budući da svako kod kuće ima neku staru majicu, domaće maske ne koštaju ništa — vlasti su mogle da zarade i od njih kažnjavanjem onih koji ih ne nose. Pa ipak svako od njih može da proizvede između $5,000 i $6,000 vrednosti smanjenjem smrtnosti. To je beskranji povrat investicija.
Sa ovakvom vrstom uticaja, troškova i jednostavne implementacije, maske treba uvesti bez razmišljanja.
Čak i ako je malo ljudi koji veruju u njihov uticaj, i dalje bi imale smisla s obzirom na troškove. Japan nije preduzeo brojne mere protiv virusa, a ipak ima mnogo nižu stopu prenošenja, samo zbog velikog broja osoba koje nose maske u javnosti. Češka i Slovačka, prve zemlje u Evropi koje su uvele obavezu nošenja maski u javnosti, imaju neke od najboljih pimera krive u Evropi.
Vlade širom sveta treba da učine nošenje maski u javnosti obaveznim. Treba da postoje kazne ako se ne nose. Kompanije bi trebalo to da traže od svojih zaposlenih. Moramo da se menjamo kao društvo i da na maske ne gledamo kao na obeležje nekog ko je bolestan, već nekog ko je inteligentan i ima obzira prema drugima.
Ako vlade to ne urade, građani treba da urade. Uostalom, ako je Češka prešla sa 0% na 100% nošenja maski u javnosti za samo tri dana, onda možete i vi.
Ukratko, šta smo naučili o maskama?
· Koronavirus može da se širi ne samo kašljanjem na udaljenosti od 2 metra, već i pevanje i razgovaranjem, možda i dalje od 2 metra.
· Mnogi ljudi su zarazni i pre nego što znaju da su bolesni
· Nošenje maski sprečava da bolesni zaraze druge zadržavanjem kapljica u maski
· Takođe štite zdrave ljude od zaraze
· Može se postići da 100% populacije nosi kućne maske za samo nekoliko dana
· Ako većina nosi kućne maske koje su značajno efikasne, sama ta mera može zaustaviti epidemiju
· To je jedna od najjeftinijih stvari koje svaka zemlja — ili osoba –može da uradi
· Uzimajući u obzir troškove (ništa) i koristi (ogromna) , obavezno nošenje maski je odluka koju traba donete bez razmišljanja.
(Ovaj deo se velikim delom zasnima na idejama i izvorima Jeremy Howard , Masks4All i Matt Bell Deep dive on masks)
Fizičko distanciranje, higijena i obrazovanje javnosti
Sada kada znamo da se virus širi kašljanjem, putem oblaka kapljica, preko površina ili čak govorom, znamo da nosimo maske. Međutim, možda ih neće svi nositi ili možda nisu savršene. Možemo da ograničimo zarazu i na druge načine, jednostavno promenom svakodnevnog ponašanja i našeg okruženja.
Budući da se zaraza uglavnom širi preko ljudi,bilo da su oni sa simptomima, prvim simptomima ili asiptomatični, ono što želimo da izbegnemo je produženi, direktan, bliski kontakt sa ljudima ako su u zatvorenom prostoru, a to se dešava već dugo. U takvom okruženju 2 metra nije dovoljna udaljenost. Ovaj rad objašnjava zašto.
On pokazuje različiti položaj pacijenata sa koronavirusom koji su bili u isto vreme u jednom restoranu u Kini. Bili su iz tri različite porodice ali su bili povezani kontaktima.
Ovde A1 je prvi pokazao simptome, kasnije tog istog dana. Taj pacijent je možda bio jedini zaraženi u restoranu, ili su možda A1, A3 i A4 bili takođe zaraženi pošto su imali simptome 2–3 dana kasnije. Drugih pet osoba koje su sedele za dva različita stola su se kasnije takođe zarazile.
Osobe koje su se zarazile a koje su sedele za drugim stolovima su, ili bili blizu zaraženih — koji su mogli da ih zaraze putem kapljica — ili su bili u vidnom polju ovog pacijenta od nekoliko metara. Zaraza se desila preko kontakta ili kapljičnog oblaka, ko bi mogao da zna. Najverovatnije je krenula od osobe A1 — budući da je taj pacijent bio najbliži izvoru simptoma — ali je mogla da krene i od ostalih članova domaćinstava, mada je to manje verovatno jer su se njihovi simptomi pojavili 2–3 dana kasnije. Porodica A provela je više od jednog sata sa obe porodice — B i C.
Izgleda da je ovo jedna od ključniih stvari koje treba izbegavati: produženi, bliski kontakt u zatvorenom okruženju. Kako možemo da primenimo ovo saznanje?
Najpre moramo da razdvojimo stolove u restoranima i održimo razdaljinu između ljudi. Treba da postoji najmanje 2 metra rastojanja — ako je moguće i više — i treba da izbegavamo duge razgovore.
Ovaj video pokazuje kako su u Kini vršena prilagođavanja prostora. Na primer, restoran koristi polovinu stolova kao švedski sto i time se ne dozvoljava ljudima da sede zajedno i jedu, ili da ljudi sede jedni ispred drugih.
Taksiji su još jedan primer zatvorenog prostora u kojem kontakt može biti produžen. Maske i sredstva za dezinfekciju su neophodna ali možda nisu dovoljna. Možda treba da razdvojimo putnike od vozača taksija.
Teretane su još jedan primer. Ovi momci su obeležili polja na podu kako bi obezbedili da ljudi budu odvojeni u toku vežbanja i imaju sve za dezinfekciju. Ovo rastojanje možda nije dovoljno ali pruža osećaj da ima efekta.
Kad god je moguće trebalo bi postaviti fizičke barijere kako bi se ljudi razdvojili. U Tajvanu u Starbaksu, pod je tako obeležen da ljudi znaju gde treba da stoje.
Slika je iz video snimka koji pokazuje kakav je život sada na Tajvanu, uključujući maske, termometre, škole, sredstva za čišćenje po liftovima, stanice za pranje ruku i ostale mere.
Sve postavke fizičkog rada trebalo bi da imaju slične mere: razdvajanje ljudi koliko je moguće, pravljenje fizičke barijere ukoliko je moguće, provetravanje, i izbegavanje produženog kontakta među radnicima.
Za osobe koje rade u kancelarijama primenjuju se ista pravila:
· Obaveza nošenja maski
· Oni koji mogu treba da rade od kuće. Ovo se naročiti odnosi na one koji moraju da koriste javni prevoz ili koji su u rizičnim grupama, stari ili sa pridruženim oboljenjima.
· Svuda treba da postoje sredstva za dezinfekciju ruku, a kancelarije treba često čistiti.
· Izbegavati fizičke sastanke. Ukoliko treba da se održe, onda izbegavati dugo zadržavanje više osoba u jednoj prostoriji. Sastanci za deset osoba koji traju sat vremena nisu pametna ideja.
· Ne raditi direktno licem u lice.
· Organizovati se tako da je stvaranje gužve nemoguće.
· Po liftovima postaviti sredstva za dezinfekciju ruku ili maramice i kantu za smeće kako bi ljudi mogli njima da pritiskaju dugme umesto rukom.
· Napraviti fizičke barijere tamo gde je moguće. Ako bi ljudi bili u iskušenju da se oslanjaju na njih, učinite da to ne bude zgodno i postavite natpise koji to zabranjuju.
· Gde god je moguće, organizovati različite smene i razdvojiti radnike.
· Menze treba da pređu na preuzimanje hrane (takeaway), a vreme za obrok treba produžiti kako se ne bi stvarale gužve
· Pokušati da se izbegne mešanje različitih mreža unutar kompanije. Timovi koji uvek rade zajedno i ne druže se sa drugima manje je verovatno da će biti zaraženi za razliku od drugih mreža koje imaju prenosnike.
· Jasno je da svako ko ima simptome treba da ode i testira se, a svi kontakti treba da se prate i stave u karantin.
· U tom smislu treba pratiti sve kontakte na poslu. Jedan od načina je da se u kalendaru beleži svaka interakcija sa ljudima.
· Za ostale tipove radnog okruženja, kao što su logistika, rad u kući ili na otvorenom, evo drugih preporuka.
Postoje brojni dokumenti koji predlažu mere kao što su ove. Ovo je preporuka američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti i vlade Velike Britanije.
Osim posla, društveni život je drugi izvor zaraze. Kao što smo ranije videli, treba izbegavati produženi kontakt tokom razgovora, pevanje i fizički kontakt.
Ukoliko ne živite u istom domaćinstvu, izbegavati grljenje, ljubljenje, rukovanje i deljenje hrane. Izbegavati organizovanje zabava ili društvenih okupljanja kao što su rođendani, venčanja i sahrane. Oni mogu ubiti ljude, poput onog muškarca iz Čikaga koji je zarazio 16 osoba na sahrani, od kojih je 3 umrlo.
Ove mere će ograničiti zarazu od drugih ljudi. Ovo je najveći prioritet. Ali mi možemo da se zarazimo i iz okruženja.
Malo je verovatno da ćete se zaraziti virusima koji su na kosi, odeći ili poštanskim pošiljkama. Oni se tamo ne zadržavaju, a i ako se zadrže, ne opstaju dugo. Ako niste sa drugim ljudima, zaraze na otvorenom nisu verovatne, naročito pod sunčevom svetlošću.
Međutim, ono što može da se desi jeste da se zarazite preko ruku, dodirivanjem zaražene površine. Zato je od suštinske važnosti da se ne dodiruje lice i da se peru ruke. Pranje ruku i upotreba sredstva za dezinfekciju pomažu, ali detaljno pranje ruku se smatra efikasnijim.
Evo kako sapun deluje i ubija virus:
Virusi imaju masnu površinu tako da se virusi lepe na njih kao što to čini sa normalnom masnoćom kada se peru sudovi.
Ovaj kratki video pokazuje kako dobro oprati ruke i zašto:
Sve ove mere mogu da smanje širenje koronavirusa. Ne znamo koje od njih doprinosi tome i u koliko meri, i možda nikada nećemo ni znati. Ovo je naša najbolja predpostavka zasnovana na onome što znamo o virusu.
Kao rezultat toga, građani, preduzeća i vlade treba da podstiču te mere kroz obrazovne kampanje i njihovu primenu.
Na primer, kad je u pitanju obrazovanje, mnoge vlade šalju tekstualne poruke celom stanovništvu nekoliko puta dnevno. Ovim putem i preko ostalih nacionalnih radiodifuznih medija, oni mogu prenositi ove ključne poruke iznova i iznova.
Kao dodatni nivo usvajanja mera, mogu se uvesti novčane kazne za one koji ih ne poštuju. Evo šta se desilo u Tajvanu, na primer.
Budući da normalna preduzeća moraju prilagoditi radna mesta i uvesti obavezu rada na daljinu što je više moguće, to je još važnije za zdravstveni sistem. On zaslužuje jedan mali odeljak.
Zdravstveni radnici su i ključni borci protiv virusa ali i izloženi najvećem riziku od zaraze. Mnoge mere mogu da smanje ovaj rizik, ali najbolja mera je da nema nikakvog kontakta. To znači, obavljati što je više moguće konsultacija na daljinu.
Osim što se smanjuje zaraza po bolnicama, telemedicina takođe smanjuje opterećenost bolnica i čekaonica.To je i način da se ljudi angažuju da vode računa o sebi kod kuće. Šalju se svojim kućama sa pulsnim oksimetrima i digitalnim stetoskopima, kako bi proverili razvitak zaraze i otišli u izolaciju ako se pojave simptomi. To je takođe odličan način da se unapred izvrši trijaža, u slučajevima kada veruju da su možda bolesni ali se simptomi se poklapaju sa simptomima koronavirusa.
Neke zemlje, poput SAD imaju odličan pravni okvir za telemedicinu. Druge će, kao što je Evropska Unija, imati više teškoća. Ali s obzirom na okolnosti, vredi ih pogledati.
Proveravanje temperature?
Poslednja mera o kojoj će danas biti reči je provera temperature.
Prvo, provera temperature ima smisla samo kod ljudi koji imaju simptome — a koji su, kao što sada znamo, samo polovina slučajeva. Među njima ima onih koji nemaju temperaturu. Provera temperature neće otkriti više od 50% zaraženih.
Međutim, u Kini i Tajvanu, među ostalim državama, meri se temperatura na ulazu u mnoga mesta. Ti termometri ne dodiruju kožu kako bi se izbegla kontaminacija površine. Nažalost, prosečni termometar ne radi tako dobro. U zavisnosti od načina na koji su postavljeni, mogu da propuste 45% onih koji su bolesni, a 97% onih kojima nije bio dozvoljen ulaz nisu zapravo bolesni. Evo ukratko modela koji prikazuje ove brojke i sam problem:
Termometar može biti namešten da otkrije mnogo više bolesnih ljudi ali to će biti na štetu onih zdravih. Na primer, ako termometar ima 90% senzitivnosti i 90% specifičnosti, možete otkriti 90% ljudi koji imaju povišenu temperaturu, ali takođe ćete pogrešno klasifikovati 10% onih koji nemaju temperaturu kao da je imaju. Ako, recimo 0,1%ljudi koji pokušavaju da uđu negde a zaraženi su, to znači da na svaku zaraženu osobu kojoj se ne dozvoli ulaz , vi zabranjujete ulaz oko 100 zdravih ljudi. I zapamtite: 50%zaraženih će ipak uspeti da uđe jer nemaju nikakve simptome.
Možda bi sve to vredelo da nije tako nerazumno skupo pošto morate da imate nekoga ko koristi termometar. Ako te osobe imaju i druge obaveze, kao što je upućivanje onih sa povišenom temperaturom na testiranje, ili obezbeđivanje sprovođenje drugih mera kao što su nošenje maski, možda bi i vredelo. Međutim, ovo je veoma skup način da filtrirate mali broj obolelih.
Mnogo bolji — i mnogo skuplji — termometri mogu promeniti brojke. Recimo, termalne infracrvene kamere mogu da registruju osobe koje imaju povišenu temperaturu, koji se potom odvode u stranu i meri im se temperatura kontaktnim termometrom, koji je mnogo pouzdaniji. Ovako može biti manje onih koji su lažno pozitivni. Ali osim toga, nije jasno da li je ova mera najbolje rešenja za uloženi novac.
(Hvala Matt Bell-u koji je vodio istraživanje u ovom odeljku)
Zaključak
Postoje stvari koje mogu da urade građani, preduzeća i vlade i tako smanje stopu prenosivosti koronavirusa. Svi treba da urade sledeće:
· Da nose maske napravljene u kućnim uslovima
· Da peru ruke
· Da izbegavaju da provode mnogo vremena u blizini onih koji govore ili pevaju
· Da izbegavaju zabave i društvena okupljanja, naročito ako su sa ljudima iz drugih društvenih grupa
· Da održavaju socijalnu distancu, najmanje 2 metra. Idealno bi bilo i više. Da ne sede naspram drugih.
· Da promene okruženje svogposlovanja kako bi se otežala interakcija među ljudima.
